Glavna tačka večeri ovog četvrtka u Bitef Art Caffeu je, kako se u finom društvu kaže, bila „fashionably late“, i kako se kasnije saznalo, ceo nastup je visio o logističkom koncu, koji je srećom izdržao, budući da je, u poslednjem trenutku, na mesto Angele Ricci, zadržane na američkom aerodromu, bukvalno uletela bivša vokalistkinja Sulene Fleming, prevalivši za svega 10 sati ogroman put do Beograda, i učinivši sve u njenoj moći da publika čuje to što ona i ostatak grupe imaju da ponude. Takav potez zaslužuje naklon do poda.

No, malo o muzici. Niti su nešto žanrovski „teški“, niti im godine iskustva, kao i stav i lakoća s kojim izvode repertoar dozvoljavaju nedvosmisleno prisvajanje etikete „novajlija“, ali kada su večeras zauzeli centralni podijum Bitef Art Cafe Cluba, „sveži“ kao da su tek izašli iz demo-dana, The Brand New Heavies su pokazali da im ime savršeno stoji kroz dobar, strog gruv, izvrstan vokal, ali i bogatu interakciju s publikom.

Prepakovan set su otvorili klasičnom džem-sesijom u vidu „People Get Ready“, koja je brzo otkrila skoro pa sve karte koje bend ljubomorno čuva od nastanka 1985. godine – rečju, zamislite Jamesa Browna, koji u eksperimentalnom vihoru, kombinuje svoj ikonični funk sa primesama neobaveznog jazza, začinjenog zavodljivim R&B/neo-soul ženskim vokalima, menjajući setu za ohrabrujuće poruke ljubavi i zajedništva. Na stranu povremena (i fantastična, ali večeras nažalost izostavljena) skretanja u jazz rap, ovo je, otprilike, formula koju je bend – zapravo, stalan dvojac u vidu basiste Andrewa Levyja i gitariste Simona Bartholomewa, uz pomoć drugih muzičara – kultivisao tokom dve i kusur decenije, i koja je večeras  blistala u svoj svojoj fanki okretnosti.

Naredne „Midnight in the Oasis“ i „Sometimes“, pokazale su da je, za razliku od N’Deae Davenport, njene prethodnice, čiji je baršunasti, tanji tembr obeležio „zlatno doba“ benda, Sulene vokalno mnogo „oblija“, dublja, i pored gospela, bliža, na primer, vokalima poput onog koji ima Koko Taylor. Iako bi, što se generalnog utiska tiče, zasigurno malo ko odabrao nju, činjenica je da u ovako uzavreloj, usijanoj atmosferi, Sulenina sušta vokalna snaga uspela da se izbori sa šarenim instrumentarijumom, dok je igrala po bini, stupala u igrivi „dijalog“ sa ostalim članovima benda, i dizala desetine ruku u vazduh jednim običnim povikom.

Pošto su ovakva maratonska izvođenja izuzetno teška, odmor u vidu „Sometimes“, gde je vokalne dužnosti delila sa drugim članom benda, omogućio je njenim glasnim žicama brz povratak u formu. Ovome je usledila moćna „Back to Love“ – jedna od najboljih numera za veče, koja je kombinovala trijumfalni pop-soul vokal sa zaraznom bas linijom, zaokruživši to solažom na trubi. Naravno, nije izostao ni najveći hit, „Dream on Dreamer“ koji je pomogao bendu da se vine u oblake lokalne slave, i koji je večeras bio još zgodniji za đuskanje, čineći da se telo, ne mareći za volju, pokreće u skladu sa ritmom. Naravno, jasno je da Sulene nije N’dea, i da ništa neće biti bolje od originala, zauvek očuvanog u kolektivnom sećanju, ali bliže kraju trake, sve je stalo na svoje, što se i moglo videti po srećnim licima onih najbliže bini, koji su jedva čekali da čuju omiljeni hit.

Pre nego što će pevačica ponovo očarati publiku svojim gromoglasnim rasponom, kao jedna od retkih mana fantastičnog nastupa, Simonova gitara je, jedva prateći uigrano rokanje benda tokom poduže jam-sesije, zvučala apsolutno mizerno i tanko. Da li mu prosto nije bio dan, ili je neukrotivo ozvučenje pretvorilo sve u jedva slušljivu kašu distorzije, ostaje kao otvoreno pitanje. Ipak, ovo definitivno nije bio njegov pun kapacitet, čemu nisu doprinela ni jedva koherentna dovikivanja sa nažalost generalno „mrtvom“ publikom.

Kada je, međutim, na red došlo pevanje pratnje za vatrenu „Brother Sister“, ne samo što su skoro svi u publici vikali bez mašenja tonaliteta, već su takođe i skapirali gruv, usporivši razmrdavanje do tempa sporog ljuljanja. Nestavši u plamtećoj solaži trube, traka je dala mesto poslednjoj pesmi s debija, „Stay This Way“, čiji je spori uvod pokazao visoku cenu dužeg naprezanja vokala, kada je Suleni zafalilo tek nekoliko „milimetara“ da se uspne na sam vrh vokalne skale. No, baš kao kakav vešti, iskusni planinar, uz malu pomoć Andrewove bas linije, ona se ubrzo uhvatila za melodijsku osnovicu, i ostatak pesme izvela besprekorno.

Dozivajući pojedinačno sve delove publike, nažalost bez adekvatnog odjeka, pevačica se prebacila na poslednji trojac hitova, od kojih su se izdvojile „Spend Some Time“, i užurbana „Dream Come True“ – jedna od najboljih, i verovatno najdužih uvodnih pesama ikada napisanih za neki album, koja daje dovoljno vremena da se vodeća, žustra bas linija, baš kao i večeras, ureže u sećanje zauvek.

Vrativši publiku pravo u sredinu 90-ih, Heaviesi su priredili pravi šou, bez viška teatralnosti, čineći da uzbuđeni povici tipa „You want more?“, koja su dopirala sa stejdža, zvuče više kao retorička pitanja. To što nekima evidentno nije „leglo“, ili su bend slušali samo periferno, bez učestvovanja, ne menja činjenicu da je nastup bio sjajan i pun energije te, uz verovatno jalovu nadu da će im se na sledećem nastupu pridružiti originalna vokalistkinja, i da neće morati da prolaze kroz logistički pakao kako bi stigli do nas – jasno je da su uvek i više nego dobrodošli.