Kao u inat svim skepticima koji su tvrdili da će publiku na koncertu u Botaničkoj činiti ukupno tri rastamana plus obezbeđenje, broj posetilaca koji su želeli da, uz hitove legende Boba Marleya, đuskaju i podele dobre vibracije, bio je zapanjujuć i prevazišao sva očekivanja. Interesantan i zgodan izbor lokacije privukao je pozamašnu gomilu Beograđana, koji su prohodnost otežali još na predgrupama.
Pravo iz Kingstona u Jamajci, veče je otvorio gospodin Don Minott, koji je uz pomoć deejaya iz Jahmessenjah Soundsystem iz Gornjeg Milanovca otpevao solidan set u vidu dve obrade, i nekoliko numera originalnog materijala. Njegov zvuk obišao je ceo reggae-spektar, i činile su ga kako zavodljive lovers rock numere (u suštini, u pitanju je jednostavnija varijanta žanra, koja je komercijalno prihvatljivija, i bavi se uglavnom ljubavnim i srodnim temama), ali i pravi roots zvuk, čija je personifikacija postao na svojoj najboljoj stvari, „I Am Reggae“.
U pauzama, raspoložena publika je, čekajući osveženje u podužim redovima, imala prilike da čuje sitnu, ali finu poslasticu u vidu simpatično aranžiranih reggae obrada velikih svetskih pop hitova. No, lokalni izvorni rasta Hornsman Coyote nije ostavio masu da čeka dugo, obradovavši ih, uz pratnju električne violine, svojom potentnom kombinacijom vokala i trombona.
Ono što, čini se, odlikuje Kojotov repertoar, i kao da stvara potrebu za njegovim konstantnim pitanjima o tome da li je raspoloženje publike uzdignuto, jeste osećaj sete i blage anksioznosti, koji prožima ceo njegov set. Međutim, ovo opažanje nikako ne treba shvatiti u negativnom ključu – iako su „Where Do We Go From Here“ i „Children of the Millennium“ u biti nešto mračnije, to je u najmanju ruku, doprinelo raznovrsnosti večeri, i pokazalo da reggae i dub komotno mogu da podrže i nešto tmurniju paletu raspoloženja.
No, da stvari ne budu tako sive, za poslednju, i najveseliju stvar, Kojotu se na sceni pridružio mentor i frontmen Del Arno benda, Jovan Matić, te je dvojac, na lepom maternjem, još jednom utvrdio kako „Još uvek ima nade“ za ljubav i jedinstvo, dražesno zaokruživši fantastičan set.
Posetioci oštrijeg oka su mogli primetiti kako je u masi đuskala i domaća hip hop ekipa, pa su se fanovi mogli pozdraviti i sa glavnim predstavnikom treće generacije domaćih MC-jeva, Smoke Mardeljanom, kao i trećinom Bad Copyja u licu Timbeta, koji je sa porodicom došao da na reggae opuštenciju.
U međuvremenu, kada je sunce već uveliko bilo iza horizonta, na scenu su istupili ambasadorka Jamajke, Deniese Sealey, kao i počasni konzul ove zemlje, Marko Miljuš, koji su održali kraći govor o značaju 60. godišnjice nezavisnosti Jamajke, ali i o tome kako reggae, kao glavni kulturni označitelj ove zemlje, transcendira granice i zbližava ljude širom sveta, najavljujući glavnu tačku večeri.
Ubrzo zatim, deo Wailersa, u vidu bendlidera-bubnjara Astona Barretta mlađeg, basiste Owena „Dreadie“ Reida, gitariste Wendela „Junior Jazz“ Ferrara i klavijaturiste Christiana Cowlina, izašao je na scenu i, ispraćen gromoglasnim aplauzom, započeo kraći jam, najavivši dolazak vokaliste Mitchella Bruningsa i dve prateće vokalistkinje, Tamare „Teena“ Barnes i Ann-Marie Thompson. Ova „špica“ ubrzo je prerasla u laganu pozitivu Marlijevog hita, „Lively Up Yourself“, koja je od prvih nota pokazala da je ekipa na sceni ne samo puki kaver sastav, već pravi Bend, sa ozbiljnom Misijom, nastavljenom uz blagoslov veterana ovog zvuka, mnogi od kojih više nisu među nama.
Iako je celo veče mahom proteklo u znaku manje politički ubojitih hitova iz Marlijeve diskografije – a bend je, važno je naglasiti, sa nužnim isključenjem u vidu dve novije stvari, uglavnom svirao oprobani marlijevski materijal – prisustvo „Rebel Music (3 O’Clock Roadblock)“ na setlisti zasigurno je obradovalo ljubitelje nešto militantnijeg reggae repertoara.
Nakon par reči pozdrava na iznenađujuće prirodnom srpskom, „Positive Vibration“ spustila je temperaturu Junior Jazzovim fantastičnim blues lickovima i teksturama, koloplet kojih je, zajedno sa ritmičkim igrarijama Astona mlađeg, u globalu, dao bendu dodatnu oštrinu, učinivši Marlijevo nasleđe još prijemčivijim zapadnom uhu – kao da je to uopšte bilo potrebno. Pa i bez obzira na nešto neobičan redosled, „I Shot the Sheriff“ i „Is This Love“ koje su usledile, zvučale su moćno, potkrepljene zemljotresom u vidu Dreadiejevog basa, dok je publika pratila Mitchella u skladnoj harmoniji.
Iako je maltene niko u publici nije prepoznao, reggae obrada R&B stvari „Destiny“, koja je videla Teenu na mestu Glorie Estefan, uz vokalnu pratnju Astona, zvučala je fantastično, i na kraju nikoga nije ostavila ravnodušnim, elegantno se spustivši u napetu „Running Away“ – stvar koja je izjurila zlo najizraženijim ritmom, i fantastičnom, iako snimljenom, duvačkom pozadinom.
Iznenađujuće, apsolutni favorit publike „No Woman, No Cry“ zvučala je, i poput ujedinjih urlika publike i sjajnog vokalnog izvođenja, kao da joj fali tek prstohvat emocije da se zaista ureže u večno sećanje. Ne zadržavajući se puno na tome, bend je bez preduge pauze pokazao da ima šta da kaže neobičnim izborom u vidu „So Much Things to Say“ sa tzv. „albuma veka“ (prema izboru Time magazina), „Exodus“ (1977). Ova, nešto opskurnija numera, izvedena je korektno, ali nije izazvala naročiti odjek – za razliku od vrcave „Stir It Up“, na kojoj je Mitchell pokretima i glasom opisivao vrelu sugestiju jamajčanske romantične ljubavi.
Iako manje poznata od gornjih hitova, eksplicitno politička „Coming in From the Cold„ pokazala je, uz savršene harmonije dvaju bek vokalistkinja, da buntovništvo i dobro raspoloženje itekako mogu ići zajedno, najavljujući dolazak nekog boljeg, fizički i duhovno toplijeg vremena. Sirova „Buffalo Soldier“ je, očekivano, bila ispraćena gromoglasnim pokličima publike, koje je Mitchell bez puno muke koordinisao. Hipnotišući gruv, zaokružen standardnim dub prijemima pokazali su zašto je ovo eklatantan primer evergrina.
„We don’t need no guns, we don’t need no bullets – we need music, and words of love!“, proklamovao je Mitchell, otvorivši kavez figurativnim belim golubovima na „Three Little Birds“, i zaokruživši zvanični deo seta dužom verzijom „Jamming“, sa tipičnim call-and-response dijalogom s publikom, i krunom u vidu Astonove tribalne solaže na bubnjevima.
Nakon obligatornih „žmurki za odrasle“ u vidu bisa, bend se vratio na scenu kako bi odsvirali čak tri dodatne pesme – između ostalog, svoj glavni novi hit „One World, One Prayer“, sa LP-ja od pre dve godine, gde je, kako nam je u intervjuu i obećao, Junior Jazz zamenio španske delove jakom gitarskom solažom.
Ovo potpuno neočekivano veče za pamćenje u zelenom, prirodnom okruženju, pokazalo je da nova postava The Wailers može da nosi barjak svojih predaka sa poštovanjem, i da će njihov noviji, modernizovan zvuk itekako naći svoju publiku. Jer, na kraju dana, bez obzira ko stoji iza instrumenta, ako je svirka i ideja koja je prati autentična, muzika ljubavi, mira i međusobnog poštovanja, makar na trenutak, može probiti sve barijere.
