-

Ekscentrično, provokativno, posebno – Shortparis u Domu omladine Beograda

Shortparis, foto: Daniela Radojković

Stižete na svirku pola sata ranije, računate da ste prvi, a ispred Doma omladine red, u kome ljudi stoje uredno kao na đačkoj ekskurziji, dvoje po dvoje, i koji se proteže kroz Makedonsku ulicu bezmalo do Politike. Retka scena koja se možda može videti na stepenicama na ulazu u Drugstore, ali u Dom omladine? Verovatno nikada do sada. Razlog nije bio to što se delilo nešto besplatno, naprotiv, razlog je čak bio i skup za one koji nisu nabavili kartu na vreme. Razlog je bio Shortparis.

Ova četvorka iz Sankt Peterburga napravila je opasan haos pre godinu i po dana, kada su prvi put dolazili u Beograd, a sada su, koji dan pred sam nastup, i zvanično rasprodali Amerikanu Doma omladine. I dok se sala lagano punila, sa razglasa se prolomilo nešto što je, može se reći zaledilo krv u žilama prisutnih – „Izvinite na kašnjenju, čekamo doktora za jednog od članova benda. Sve je u redu, počinjemo uskoro“.

Ipak, sa nekih sat vremena zakašnjenja, salom se prolomio sam kraj pesme „Наше дело зрело„, koji je hodajući po tankoj liniji između crkvenog pojanja i opere nosio usamljeni glas frontmena Nikolaja Komjagina. Izvođenje je u potpunosti zaustavilo svaku priču koju su do tada okupljeni vodili, vukući njihove poglede ka bini koja je u tim trenucima još uvek bila prazna. Sa razglasa je potom potekla jedna ruska crkvena pesma, koja je izazvala par uzvika oduševljenja, a po njenom završetku bilo je vreme da bend konačno izađe pred publiku.

Shortparis, foto: Daniela Radojković

U svirku su uleteli sa „Поломало„, a snažne indie deonice te pesme i lomljava po činelama bile su instant otrežnjenje i pokazatelj zbog čega taj bend nosi titulu jednog od najboljih ruskih live bendova. Žurka se nastavila uz elektro ritmove pesama „Что-то особое во мне“ i „Туту„, a koliko god da je bend bio živahan na bini, delovalo je da je publika veći deo koncerta ispratila cupkajući u mestu.

Sa druge strane, ni bend nije imao nikakvu interakciju sa publikom, bez obraćanja, bez predstavljanja benda, bez nekog – „Dobro veče Beograde“, slično kao i na prethodnom beogradskom nastupu. Bilo je očigledno da je ceo nastup jedan maksimalno utegnuti performans od koga se nije mnogo (ili uopšte) odstupalo. Izvođenje pesama zvučalo je studijski precizno, sa jako retkim trenucima kada ste mogli čuti da je zaškripala gitara, ili da je Komjaginu pobegao glas.

Snažna vriska i dugi aplauzi nakon pesama nisu se uklapali u ono što se dešavalo tokom samog izvođenja pesama. Sav taj izliv emocija između pesama, frontmen je, potpuno suprotno, posmatrao ledenim, ukočenim pogledom, a srčana reakcija publike kao da se odbijala od njega. Delovalo je kao da se psihološki igra sa prisutnima, bez izgovorene reči tražeći od njih još jaču reakciju i može se reći da je to imalo efekta.

Shortparis, foto: Daniela Radojković

Za razliku od njega, šou je često krao perkusionista Danila Holodkov, stojeći za svojim mini setom bubnjeva, sačinjenim od doboša, indijanera i činele, kao i elektro setom. Holodkov je svojim prenagljenim i provokativnim potezima često privlačio pažnju na sebe i, pevajući iz sveg glasa svaku pesmu iako nije koristio mikrofon, kroz svoj performans emotivno proživljavao svaku pesmu u ime celog benda.

Holodkov je i zvanično ukrao šou kada se sa bine preselio na svoj drugi set, koji zbog krcate Amerikane mnogi nisu ni primetili, a koji se nalazio na maloj platformi ispred miksete, u samoj sredini sale. Ekipa na bini izvodila je „Amsterdam„, pesmu sa prvog albuma i jedinu na francuskom jeziku te večeri, ali su svi telefoni bili upereni u Holodkova koga je u tim trenucima obasjavao reflektor i koji je tada bio jedino što je publika želela da prati.

Usledila je i pesma „Новокузнецк„, kada mu se na maloj improvizovanoj bini pridružio i Komjagin, izazivajući potpuni haos među onima koji su se nalazili oko njih i delovalo je da su upravo ti trenuci bili potrebni da bi se probudila do tada pomalo uspavana publika. Holodkov se potom vratio na binu, ostavljajući svog frontmena samog u sred sale da započne pesmu „Яблонный сад„, poslednju te večeri, koja je konačno dovela do toga da se glasovi publike čuju i prolome Amerikanom.

Da budemo pošteni, pesme poput „Говорит Москва„, „Любовь„, „Отвечай за слова„, „Страшно„… i druge izazivale su nešto bolje reakcije tokom večeri, ali ništa nije bilo slično poslednjoj pesmi. Bend je napustio binu, a publika je nastavila da ih doziva, željna još ekscentričnog i provokativnog performansa. Bisa nije bilo, ali nakon tih gotovo sat i po, po ozarenim licima prisutnih obasjanih svetlima Amerikane koja su se tada već upalila, moglo se zaključiti da niko kući nije otišao nezadovoljan.