Utisci su se slegli, emocije smirile. Prvi dan Beogradskog džez festivala je prošao i vratio sve prisutne u neka ne tako davna, ali očigledno već zaboravljena vremena. Bajka se nastavila drugog dana, kada binu Amerikane oko dva popodne zauzima Ivan Radivojević Kvartet. Pored Ivana koji svira trubu, bend čini i par poznatih faca sa domaće džez scene među kojima su Andreja Hristić za klavijaturama, Boris Šainović za kontrabasom i bubnjar Bogdan Đurđević. Pred sam kraj koncerta, na bini im se pridružio saksofonista Luka Ignjatović koji je sa njima izveo dve pesme. Preplitanje trube i saksofona, kao i pogledi Ivana i Luke puni poštovanja, dok su naizmenično izvodili majstorije svako na svom instrumetnu, pokazali su da džez muzika ima budućnost na ovim prostorima.
Stvar koja možda najviše krasi muziku ove četvorke je sam aranžman pesama, odnosno gradacija koja je veoma osetna u dobrom delu njihove setliste. One uglavnom počinju tiho i u nešto nižem tempu. Sledeći korak je lagano razvijanje i slaganje kockica teme, kao i postepeno pojačavanje tenzije. Upravo jedan od najlepših trenutaka koncerta desio se kada je ta tenzija bila na vrhuncu, a kada se Radivojević povukao u stranu i prepustio ostatku benda da se potpuno otkači i pusti napolje sve što su do tog trenutka zajedno uzdizali, dok je on odobravajućim klimanjem glave u ritmu pesme ispratio lagano smirivanje situacije. Tada je i on mogao da se vrati na sredinu bine i zajedno sa ostatkom benda odvede pesmu u fejd završnicu.
Sledeći deo programa održavao se u velikoj sali Doma omladine, a da biste na njega stigli na vreme bilo je potrebno da malo potrčite, jer su se satnice preklopile u par minuta. Filippo Vignato Trio su nas u svirku uveli veoma polako. Filippo je veoma tiho i bez ikakve žurbe upoznavao publiku sa svojim trombonom i na taj način uspeo da pridobije potpunu pažnju svih prisutnih. Tek ponekim laganim udarcem, postepeno se priključivao i Attila Gyarfas, bubnjar ovog trija, da bi se naposletku iz prikrajka nadovezao i klavijaturista Yannick Lestra. Sudeći samo stereotipno po izgledu, čovek bi rekao da ova trojka, poreklom iz Italije, Mađarske i Fracuske ne svira džez, već da su članovi nekog indie rock benda. Ali to je tek jedna stvar kojom će vas iznenaditi ova ekipica.
Malo je reći da njih trojica vole da eksperimentišu i da su veoma nepredvidivi. U jednom trenutku vratiće vas sto godina unazad u zadimljeni podrum nekog njujorškog džez kluba sa prigušenim trombonom jako niskog tempa, a već u sledećem ćete leteti pogledom, ne znajući da li pre da gledate u Yannicka koji dodaje elemente elektronike i razne efekte uz svoje klavijature, u Attilu koji svira sa po dve palice u obe ruke, ili u Filippa čija je svirka na trombonu sad već ličila na džez igranke. Klavijatura koja povremeno zvuči kao kompjuteri iz sci-fi filmova pedesetih godina prošlog veka, grebuckanje metalnom žicom po čineli koja je okačena kao gong na bubnjevima i proizvodi zvuk sličan skrečovanju i prigušeni trombon koji je podsećao na svađu komšija dva sprata ispod u sred noći, zaskakali su publiku koja je bila potpuno nespremna na sve ovo. Iz tog razloga, česti su bili aplauzi u potpuno pogrešnim trenucima.
Upravo sva ta raznolikost, nepredvidivost, same ideje i njihova realizacija guraju ovu ekipu, koja tek nekoliko godina svira zajedno, ka samom vrhu evropskog džeza. Svoju kompletnost, beogradskoj publici su predstavili kroz autorski repertoar, kao i par improvizacija i ostavili ih sa pričom koju će barem u narednih nekoliko dana prepričavati onima koji festival nisu posetili.
