U niškom klubu Yeahbug@ sinoć su gostovali veterani srpskog muzičkog „podzemlja“, beogradski Dža ili Bu. Ulogu predgrupe imao je niški hard rok sastav Revolution.

Svirka je, sa očekivanim zakašnjenjem, počela pred polupraznim klubom, poštovaocima Revolutiona, koji su, zahvaljujući iskustvu, dostojno odsvirali svoju set listu pesama koja se sastojala od njihovih autorskih stvari poput „King of Bams“, „Rise and Fall“ preko materijala grupa Slayer i Motorhead.

Nakon odličnog zagrevanja i bajkerskog rokenrola, momci iz Niša ustupaju scenu bendu koji drži do sebe, koji ne voli stereotipe i koji se ne uklapa u postojeći demokratski sistem države Srbije, ukratko, Dža ili Bu.

U startu kreću sa „Rasprodaja“, „Mržnja“, „Dr Fist“ i „Zid“, numerama sa zadnjeg albuma Ultra Muk iz 2007. godine, koji je dobio odlične kritike, najavio povratak na scenu i proslavu 20 godina postojanja. Situacija uoči početka svirke je sad totalno drugačija, klub je solidno pun, bar toliko da nema nesnosnog guranja, ako izuzmemo neprestane šutke u samom centru prostora. Posle klasične „Stene“, preko „Aljaske“ slede premijerno nove pesme sa nazivima „Gazim Prolaznost“ i „Vip“, kojima su najavili predstojeći novi album. Pored Sabljarovog glasa, koji je bio daleko od razgovetnog, bend je u odličnoj formi, vidno željni svirke nastavljaju legendarnom „Živeo Staljin i svetska revolucija“, koju je publika dugo očekivala i koju je pevala od početka do kraja. Garažni pank rok, pravac koji po meni tačno opisuje stil i zvuk Beograđana, uživo definitivno diže atmosferu i starim hitovima, „Olovni vojnik“, „Neki drugi grad“ i „Droga i mladi“ daje daleko tvrđi zvuk, na granici sa metalom.

Igrom slučaja, negde nakon ponoći par ljudi se popelo na binu, čestitajući rođendan frontmenu benda, Nebojši Simeunoviću Sabljaru, nakon čega su svi posetioci, kako je i dolikovalo, počeli pevati poznatu Happy birthday to you….. Kratku sentimentalnu pauzu drastično su prekinule „Stampedo“, „Osnovna škola“ i „Kao da ničeg nije ni bilo“. „Kraljica pica parka“ i „Drugovi“ neverovatno sveže zvuče, kao da nisu napravljeni 90-tih, na čemu se možemo bez lažne skromnosti zahvaliti Zigijevom „Gibsonu“ i Sabljarovom napregnutom vokalu.

Himna „Ustani i kreni“ izvedena je i od strane benda, i od strane publike, čime su omamljeni osmesi na licima muzičara, koji posle obrade pesme „Mario“ Satana Panonskog, bez najavljivanja (koje nije bilo ni potrebno) kreću sa „Večnim lovištima“, da bi ovo veče puno energije, skakanja, šutki, igranja, pevanja i prepuštanja sveopštem uživanju u trajanju nešto više od 2 sata završili uz zajedničke „Opasne igre“, u našoj vlastitoj „Zemlji Nojeva“.