Događaj dana u gardu sa Čovekom bez sluha

Teško je rečima opisati taj osećaj kada nekome na svirku odeš posle jedanaest godina. Ne baš toliko dugo, ali aktivnosti Mikija Radojevića i njegovih bendova na domaćoj sceni bile su na stand by.

Kao što rekoh, poslednju koju godinicu Čovek bez sluha, na primer, bejaše malo van domena i hedlajnova naše scene, svirajući sporadično ponegde, sve dok pre neki dan ne objaviše album, napraviše simboličnu i nepompeznu promociju, a ovaj koncert je veliko finale tog malog omnibusa događaja.

Iskren kao Tebrica i prema sebi i prema njima, odlaziš pomalo nevoljno tamo ne očekujući ništa spektakularno. Davno, davno bilo je, drugo vreme reklo bi se; ono što ti je tada bilo bitno i omiljeno izgubilo je na žaru, tako i ovaj bend čiju muziku vremenom prevaziđeš, pomislićeš.

Čovek bez sluha, izdanak veoma plodne šumadijske pank scene sa kraja prošloga veka (a gde to scena tada nije bila jaka?) organizuje koncert nigde drugde do u Domu omladine Beograda, pa zašto i da ne. Pitanje je samo „ko sada sluša taj bend“ ako uzmemo u obzir da je prostor ove ustanove izuzetno ekskluzivan i treba ti jako interesovanje publike da pokrpiš troškove?

Sala „Amerikana“ zapravo solidno popunjena; ruku na srce – ne preterano. Ali od samog starta bilo je krajnje ugodno, bez vrućine, gužve i guranja. Populacija od 4 do 44 godine, tadašnji tinejdžeri iz pomenutog doba poveli su svoje mlado potomstvo u nameri da im prenesu seme različitosti od sadašnjeg establišmenta i društvenih većina. Začudo, ostatak publike, u velikoj većini, bio je sastavljen mahom od mladih i lepih ljudi, od tinejdžera preko studenata do standardnih posetilaca raznoraznih događaja.

Prvo se publici na ovom prostoru u 21 sat predstavio bend Keni nije mrtav koji čini značajan iskorak u svojoj karijeri kad dobija priliku da nastupi na prvoklasnoj bini kao predgrupa poznatom bendu. Veoma je bitno da, nakon solidnog staža guljenja po prestoničkim rupama bend oseti zov velike bine i definiše svoje ambicije. Nakon nekih pola sata, prekaljeni smenjuju mlađe i počinju presek svoje dvadesetogodišnje karijere.

Odlična uvertira uz stvari kao što su nova „Ti samo misliš da me znaš“, dugovečna „Reci ne“ i melanholična „Sećanja“. Bend zvuči odlično; bubnjar Lune neumorno i spretno daje ritam na melodije mladog gitariste, po rečima Pouzdanog Izvora mlađeg burazera bivšeg gitariste, što je poprilično slatko.

Publika kakva se može poželeti; pozadi sredovečnici u procesu smirivanja, a napred zvuk hora 66 devojaka, uz desetine muških adolescentskih glasova i vrisak. Ultimativni hitovi „Dosadan dan“, „Paranoik“ i „Ništa mi staro ne nedostaje“ sa albuma „Second Hand“ dodatno razmrdavaju publiku i ČBS nastavlja sa svojim žongliranjem stvari sa albuma „Mrzim ovaj dan“, „Sećanje na zadnjeg klovna“ i „Događaj dana“. Naravno, tu se iskrade i pokoja stvar sa novog materijala pod nazivom „Stanimo u gard“, pa i naslovna koja zvuči prilično moćno, budući da Vaš Voljeni do sada, pa ni pred nastup, nije uzeo za shodno da presluša šta je to novo što ovaj ČBS može da ponudi.

A oni, za nevericu, imaju šta i ponuditi. Na stranu sada sa polarizacijom ovoga žanra na one mekane sa opštinskih bina koji se guraju ispeglanim i uštogljenim naivnim stvarima sa jedne strane kojima Mikica, Miki Sixpack i kompanija zasigurno pripadaju i svu prljavštinu, znojčinu i salo sa druge strane ekstrema. Neka i ostane da je nekome Čovek bez sluha guilty pleasure kao što se i Vaš Voljeni oseća slušajući Bad Religion od Šumadiju ali ovi Kragujevčani i Palančanin pokazuju da bi mogli i sa svojim idolima po Americi deliti binu rame uz rame i da im karijeru prati stampedo fanova. Nažalost, u zemlji Srbiji to nije tako, nego je u svetlu dugogodišnjih događaja jako gorka situacija i inače, te zajedno sa time i druge, gorče stvari pronalaze veću publiku i čini se da samo ****** majke vlasti stvara armiju obožavalaca. Čoveku bez sluha to, svakako ne smeta i radosni su zbog ovih 300-400 glavica u publici koji ushićeno reaguju na njih ne pravivši nikakve incidente i stvarajući neopisiv osećaj.

Nešto malo posle jedanaest, nakon racionalnih sedamdesetak minuta nastupa nakratko napuštaju binu i vraćaju se da završe nastup uz bis, kako i dolikuje. Zaključuju uz fenomenalne izvedbe „Daleko blizu daleko“ i nekako očiglednu i opraštajuću „Gotovo je“ nakon čega Miki Tebrica poziva publiku na meet & greet u holu Doma omladine, slikanje i potpisivanje merch stvari, ulaznica i fonasica.

Bitno je pomenuti da su Čovek bez sluha svoju pozitivnu energiju štancovali poput generatora i usmeravali ga ka oduševljenoj publici. Dokazali su da neke stvari ipak ne mogu da se prevaziđu, hitovi koje su pravili i koje i dalje prave mogu samo da se spletom životnih okolnosti zaborave, čime periodično podsećanje na sve te oktave, durove i dvojke Čoveka bez sluha postaje još slađe.