-

Depra na domaćem terenu – proto tip sa gostima u Domu Omladine

proto tip, foto: arhiva

Hali Gali kolektiv je jedna od najsolidarnijih, najbolje formiranih priča na domaćoj sceni, i svoje zajedništvo pokazuju iznova i iznova na nizu sjajnih događaja. Ovom prilikom, kao povod za opsadu Doma omaldine poslužila je promocija poslednjeg longpleja benda proto tip, koji je ugledao svetlost dana u februaru ove godine i pomogao momcima da se konsoliduju na domaćoj sceni. Naravno, Hali Gali je ništa bez kamaraderije, te su proto-tipovi scenu delili sa ne manje šarmantnim LU i Sitzpinker.

Počevši negde oko devetke, LU su se rasporedili sa obe strane scene, prepuštajući basisti da popuni svojom svirkom prazan prostor u sredini. Gitarista Ivan Bilan, takođe i nosilac vokalnih dužnosti, obavljao ih je bez puno suvšnih pokreta, baš kao što i zahteva njihova, za sada jedina objavljena, studijska pesma, „Ne mogu ništa sam“, odsvirana negde sredinom seta. Ostale stvari, ne odstupajući mnogo od ovog fazona i srednjeg tempa naišle su na zdušnu podršku publike, naročito vernog jezgra od 5-6 fanova, koji su goreli s bendom kao da je u pitanju stadionski nastup.

Kada im je u pomoć došao drugar iz Šapca koji je kidao, udarao i, jednom rečju, dušu vadio, svom prelepom „Telcu“, tek tu je bend pokazao svoje pravo lice i energiju, koja nije marila za nerazgovetan vokal i druge manjkavosti zvuka. Energično, bez izmišljanja tople vode, i odličan početak sjajne večeri.

A kad je već pomenuto objavljivanje albuma, Sitzerima zaista ne bi škodilo da zagreju stolicu i konačno izbace taj dugoočekivani prvenac. Ako se pak iko usudi da posumnja da je vreme benda došlo upravo sada, dovoljan je samo jedan pogled na masivnu gomilu koja je, bez šale, urlala tekstove nekih od hitova, poput „Da li“ i naoštrene „Izolacija“. Njihova pleneća energija, nikako po cenu staloženog i romantičnog senzibiliteta, zna svoju meru, te se bend iz klasičnih američkih indie-rokalica i post-britpopom informiranih numera već trenutak kasnije prebacuje u sanjivi okolo-shoegaze, ostavljajući prisutne bez daha.

Sposobnost da upletu mnoge aktuelne stilove gitarske muzike organično u jedan prezentabilan i kompaktan zvuk koji, uprkos provejavajućoj urbanoj melanholiji, ne može da ne izazove dobar osećaj, ostaje glavni adut benda, a ceo paket zaokružuje dražesno jednostavan glas frontvumen Dunje Mijačić. Đuskajući u skladu sa zahtevima numere, naročito opuštena kada peva visoko, ona neguje sjajan odnos sa publikom, čineći da, uprkos ogromnom broju prisutnih, koncert deluje kao mala, intimna garažna svirka.

Pošto je „Sudan“ već dobila niz hvalospeva na stranicama Balkanrocka, valja skrenuti pažnju i na poslednji singl „Mustang“, od čijeg izlaska je prošlo čak dve godine. Jaka garažna linija, vodeća reč bas i sjajan tekst, iako donekle sažvakani od strane „zgusnutog“ ozvučenja, terajući vokal da se bori za dominaciju sa ritam sekcijom, ipak je bila jedan od vrhunaca večeri. Nema sumnje – Sitz je čeljade Nove scene, ali njihov izraz je toliko kompletan i prijatan za uši da je uspeh, koincidirajući sa izlaskom debi albuma, skoro pa zagarantovan.

Zvezde večeri i hedlajneri nastupa su, umesto da sviraju LP hronološki, odabrali da ga presecaju nekim starijim numerama. Izašavši na scenu, već svojim načinom odevanja i pojavom su na sva zvona govorili o sebi kao novim indie klincima u kraju, što je potvrdila i svirka, sa jakim uklonima u osavremenjen post-punk. Kao da su znali, momci su otpočeli set sa „svet se menja“, najboljom pesmom sa albuma. Melanholična progresija i  „beogradsko“ višeglasje u refrenu, izboreno kroz neoptimalan zvuk zahvaljujući gostovanju Emilije Đorđević (KOIKOI, Emma & Jimmy) podsećali su da je na pragu tužna, ali lepa zima. Ovo, pritom, neće biti ni poslednji put da se na sceni pojavljuje KOIKOI ekipa, jer se već par pesama kasnije pridružuje i Marko Grabež, dajući mesta frontmenu Nikoli da se lati mikrofona i fokusira na glas. Naravno, neizostavno oruđe na poslednjim nastupima benda, trombon, davao je šarma pesmama izvan obične gitarske šeme.

Oduševljena publika pozdravila je i „Strah“, stariju, agresivniju stvar benda, koja je obeležila njihov formativni period, dok još nisu pronašli ono „svoje“ i autentično, a da nisu zaboravili svoje korene, podsetio je i prvi bubnjar Vukašin, koji im se večeras, čak osam godina nakon osnivanja benda, pridružio na jednoj pesmi. U funkciji mračnijih numera, koje budi uspavane i teraju one u prvim redovima da razmrdaju udove, one su poslužile fantastično, dajući zatim mesta još jednoj novoj stvari, koja će se naći na najsvežijem, drugom izdanju Hali Gali kompilacije.

Prigrlivši, opet, nešto svedeniji, spušten stil, bend se vratio sjajnom višeglasju, što je publika orno pozdravljala kako trajanjem pesme, tako i po njenom završetku. Bez pandana čak i na široj alternativnoj sceni, nova generacija naših muzičara je već neko vreme na tragu jednog posebnog, autentičnog, setnog zvuka. To što se lirika, jedan od glavnih aduta poslednjih izdanja benda nije u celosti probijala do publike zahvaljujući preglasnim bubnjevima, bila je mala cena za prijatnu, novu interpretaciju post-punka.

Po završetku zvaničnog dela programa, negde oko jam-sesije koja je, sudeći po istočnjačkoj intonaciji, bila nova, „Damask“, usledilo je još par numera, uključujući laganu kao pero, „Sve što boli proći će“, koju je od slobodnog letenja spasio stabilan gruvi ritam, gde se bendu pridružila Katarina Popović, koja takođe peva pozadinske vokale na studijskoj verziji. Ovu je pratila stvar koja, gitarski neodoljivo podsećajući na kasnije radove Darkwood Duba, prijatno optimističnim tonom privela ceo događaj kraju.

Naposletku, ko je hteo, mogao je da pribavi i par majica s motivima bendova, dok je na ploči – a ove su bile dovučene čak iz Zagreba – mogao da se pazari poslednji album. Baš kako je primetila grupa vernih fanova po završetku koncerta, fizičko izdanje, kao kruna uspeha benda, a s njima i šireg kolektiva, samo je dodatni dokaz da je sledeća žurka povodom izlaska albuma već na horizontu. Pitanje je samo – ko je sledeći?