U vremenu kada novi muzički festivali niču na svakom ćošku i ima ih više nego kladionica, a njihovi programi uglavnom popunjeni reciklažnim materijalom, pojavljuju se jedna Pop Depresija i jedan Kišobran i kažu hajde da napravimo nešto drugačije. To drugačije se zove Huteneni Fest i sinoć je u beogradskom Domu omladine po treći put odlučio da vam pokaže nešto novo, nešto staro i nešto na šta treba obratiti pažnju. Priliku da nastupe, ne, priliku da rasplaču, nasmeju, iznenade i za kraj pregaze publiku imali su Milan Glavaški, poznatiji i kao frontmen benda Rebel Star koji je svoju poslednju svirku održao pre tri godine, niški sastav Bohemija, Bernays Propaganda iz Skoplja i beogradski trio Consecration.
Skromno i tiho, na bini se prvi pojavio Milan Glavaški, sam sa svojom akustičnom gitarom. Dok mu je glas trepereo od neplaniranog naleta emocija, publika je tiho da ne pokvari atmosferu, pevušila sve te dobro poznate pesme kojih su se mnogi uželeli. U par navrata, pomalo suznih očiju i sa viskijem u ruci, gospodin Rebel Star bi gledao po publici u pauzama između pesama, sa osmehom kome se činilo da nema kraja. Nedostajalo mu je ovo. I više nego što je očekivao. I više nego nama. Delovalo je kao da ga je sve što se sinoć desilo uhvatilo nespremnog. Kada je na samom kraju na binu izašla Ivana iz benda On Tour i upitala ga jedno obično „Šta radiš?“, Milan je odgovorio sa „Evo plačem od sreće“. I sasvim je jasno da je to rečenica koja može sabere, oduzme, pomnoži i podeli sve što se sinoć desilo na, nadamo se samo jednom od, povratničkih koncerata ovog čoveka.
Nisu svi još uspeli da smire svoje emocije, a na bini je već bila Bohemija. Ova neobična šestočlana banda je početkom godine izbacila svoj drugi album „Nasmeši se i reši se?“ od kojeg je bio sačinjen veći deo sinoćne set liste. Bohemija je napravila prelaz u raspoloženju publike, violina je razmrdala veći deo sale, a toplina koju kroz muziku ovaj bend šalje sa bine omamila je sve prisutne. I dok ostatak benda peva o cveću i drveću, Dina i Janko prepliću svoje lepršave vokale preko akustične gitare, violine, klavijatura i iznenađujuće, ali ne toliko izlizanih gitarskih solaža koje se nekako odlično uklapaju u ceo ovaj koncept, bubnjar poprilično agresivno pristupa svakoj pesmi. Sa jedne strane, on bendu daje jednu novu dimenziju, ali sa druge, sve to ipak po malo odskače.
Gosti iz Skoplja, Bernays Propaganda su bili sledeći. Za početak, njihova muzika vuče na fazon The Kills-a, ili nekog od projekata Jack White-a, a ovaj bend ima zvuk i kvalitet za nastupe na festivalima širom sveta, ali ih prati prokletstvo što dolaze iz jedne male zemlje, koja kao i naša ne ume na pravi način da izgura jedan ovakav bend i što pevaju na maternjem jeziku. Kristina i ekipa su nesebično davali sve od sebe i koliko god njihova muzika delovala razuzdano i nepredvidivo, oni su sa bine odavali utisak da tačno znaju šta rade i da su svi konci u njihovim rukama. Bernays Propaganda je par godina ispred ovih naših prostora i biće potrebno da prođe još neko vreme da bi bili shvaćeni na pravi način.
Poslednji na sceni, u oblaku dima pojavljuju se Consecration. Oni nose nezvaničnu titulu najboljeg domaćeg live benda i svako ko se bar jednom našao na mestu gde Consi sviraju, ne može da se ne složi sa tom konstatacijom. Sinoć u Amerikani su premijerno odsvirali ceo novi album „Plava Laguna“, a u svojih nešto više od sat vremena nastupa uspeli da uglave i par hitova. Novi album je doneo novi, par nijansi mekši zvuk, sinoć je bila prilika da se testiraju nove pesme, a po reakciji publike može se reći da je većina zaista dobro legla. Snaga i moć koju sa bine emituju Consi je poprilično jedinstvena i deluje neverovatno kakav zid, onaj noseći, od punog armiranog betona, zvuka mogu da proizvedu samo tri čoveka.
Sinoć je bila dobra prilika da se pod kreativnom, živom rasvetom i od početka do kraja odličnim ozvučenjem upoznate sa četiri ozbiljna domaća benda. Neki su mladi i zeleni, a neki to odavno nisu. Ipak, podjednako uspešno, svako na svoj način, uspeo je sinoć da se ušeta u uši i srca nekih novih ljudi, nekih budućih fanova. Spojiti četiri toliko žanrovski različita benda možda deluje suludo, ali su organizatori odradili zaista sjajan posao i na jedan perfektan gradacijski način od pesme „San“ postepeno podizali atmosferu koja je potpuno ekalodirala na pesmi „Barikade“ nekih osamdeset minuta posle ponoći. Huteneni Fest #4, čekamo te.
