Jučerašnji nastupi u zemunskom klubu Fest idealna su ilustracija kolosalnog jaza koji postoji između domaćeg black metala, i njegovog razvoja u drugim delovima Evrope. Da stavimo tačku na ovu temu, jasno je da muzički konzervatizam većine srpskih bendova nije simptom nazadovanja u odnosu na ostatak sveta, već jednostavno drugačiji vektor razvoja, koji za inspiraciju uzima već dobro proučene izvore i čije afektivno jezgro ne može da se čita kroz prizmu depersonalizacije, ekstremnog individualizma i anonimnosti, dominantnim u svetskoj crnoj baštini.

Često obraćanje neopaganskim motivima i lakše poistovećivanje sa tim ogrankom žanra – zbog čega će, na primer, Arkona uvek biti posećenija od, recimo, Mgłae, a Bathory uvek slušaniji od svih ostalih klasika – su odlike koje se uočavaju još u opusima bendova iz 2000-ih, poput May Result, All My Sins, Besomar, i Posmrtna liturgija. Tako i noviji predstavnici black metal scene, večeras u licu bendova Пустош (Pustoš) i Оскрнавитељ (Oskrnavitelj) (na pamet padaju i Strahor, Niflungar, Paganus Diabolous i drugi) stoje u logičnom kontinuitetu sa delom svojih „mentora“ iz prethodne generacije, dok je za otuđeniji i eksperimetnalniji zvuk bio zadužen grčki projekat Nihilism.

Kako se gomila uvećavala a na Zemun padala sve gušća tama, ubeđeno stupivši na scenu, Pustoš su se firmiranim kasom dali u svoj već dobro uvežban set. Izgradivši ime za sebe na klupskoj sceni, gde su uspešno nadomestili produkcijske manjkavosti prvog debi-longpleja, Morgoth, Zmaj i Vožd, sada bogatiji za još jednu gitaru u izvođenju novog člana, Grobokoze, naišli su na očekivano sjajnu recepciju mlade publike, spremne da se gura u ritmu bojnih ritmova stvari „More“ i „Suton„. Vojnički topot bubnjeva, gotovo uvek u budnom, srednjem tempu, evocirao je duh velikana Quorthona, dok je nalet trijumfalnih rifova bio praćen budnim pogledom Vožda, koji je nadmenim pogledom odmeravao svoje brojne trupe. Ovakvi vrhunci, naročito kada Pustoš upravljaju publiku da uzvikuje uz marširajući ritam, uzdižu ih u rang jednog od najboljih mladih metal bendova na sceni.

Usledila je „Nečist“ introspektivna pauza, jedan od glavnih aduta benda. Oni koji se sa njima susreću prvi put verovatno su bili zatečeni – zašto sastav koji je nedvosmisleno black metal najednom zvuči kao Mourning Beloveth ili kakav drugi engleski doom/death bend sredinom devedesetih?! Ali, ovaj eklekticizam u zvuku, i ispovedna lirika samo idu na ruku mladim muzičarima, nudeći jednu raznovrsnost i dinamiku koja pogoduje epskom pripovedanju i tragizmu kao glavnom izražajnom težištu.

Poneki nagoveštaj „finskog“, upečatljivo melanholičnog i mračnog rifovanja, koji se tu i tamo nazire u „Mora“ doživljava potpunu slobodu na sledećoj, dugoočekivanoj stvari sa nadolazećeg albuma kojom je publika bila počašćena pri kraju seta. Iako još uvek bez vokala, ova je stvar služila kao jedno ogromno obećanje u svakom smislu – brz ritam, preciznost i hitnost koja bez pardona parira svim Hornama i Warmasterima, kao i antemičan uspon, prihvaćen od strane publike, o koncu se sunovraćuju u gordi, bombastičan tremolo. Sa ovim, u sklopu sa obećanim melodičnim elementima, novi album će, bez sumnje, zvučati gipkije, opasnije i borbenije nego prethodnik.

Još jedna crna zver poznata domaćoj publici, Oskrnavitelj su nedavno debitovali  sa studijskim albumom Прадавни (Pradavni), koji je naišao na dosta podvojene reakcije. Beskompromisan, sirov zvuk i produkcija nekim su jednoj grupi fanova predstavljali savršenu inkarnaciju zaveta žanra, dok je drugi tabor bio neimpresioniran nedostatkom dinamike i jednoličnim progresijama, učinivšim da, po njihovom mišljenju, stvari u sukcesiji zvuče dosta slično. Na sve to, prethodni susret publike sa sastavom na istom mestu u junu prošle godine završio se dosta neslavno – dok su gitarske deonice, bubanj i vokal radili svoj posao i više nego korektno, tadašnji bas je tumarao nekim svojim putem, praveći od seta jednu pravu kakofoniju.

Pređašnji utisak, doduše, bio je dosta brzo raspršen pesmom-manifestom „Oskrnavitelj“, koja je odmah zapečatila sve potencijalne sumnje u vokalne sposobnosti frontvumenke, Ivane „Vrike“ Savić. Žene u metalu su, nažalost, od Girlschool i Doro Pesch, preko Tarjae i Angelae Gossow, pa sve do Lzzy Hale, Alissae White-Gluz i Myrkur, ostale u domenu „egzotike“, i prinuđene da prate mnogo strmiju i težu putanju do ozbiljne kritičke procene koja ide dalje od površne fizičke privlačnosti. Black metal, u tom smislu nešto dalji od prizemnih briga, ostavlja više prostora na ono što je važno – Onielar (Darkend Nocturn Slaughtercult), Vivian Slaughter (Gallhammer) i Stabaath (Lucifugum) neki su od sjajnih primera, na svoj način pomerivših granice harsh vokala – tako da je izuzetno prijatno čuti da i Srbija ima svoju ponudu.

Ako je mutnom studijskom snimku itekako falilo „raspuštenosti“, a vokal ostao ugrobljen iza vela reverba negde u dubinama miksa, ovde sav režući intenzitet izlazi na prvi plan. Idealno komplementiran neprekidnim tremolo-prašenjem dvojice gitarista i pronicljivim kucanjem blast beatova, Ivanin zverski urlik odmah se urezuje u uši, odsečan i ubedljiv, dok cronosovski buldožer-bas u izvođenju novog basiste Ivana „EVL“ Maksića kompletira zvučnu sliku tutnjanjem nižih frekvencija.

Narednih pola sata su prošli u sličnom ključu – od „Okovan“ do „Hladno runo planina„, bend  se držao proverene formule koju je usavršio još Darkthrone, sa mestimičnom zaostavštinom bivših članova benda, u vidu melanholičnih, Sargeist-olikih rifova pri kraju seta. Potpuno obuzeti disonantnim magnetizmom tzv. „đavoljeg intervala“, koji predstavlja fundament black metal zvuka, bend brazdi beskrajnim pustolinama mračnih krajolika, obraćajući se duhu predaka, i tražeći spas u fantastičnom svetu večne borbe i tame.

Ipak, za razliku od Pustoši čiji disciplinovani zvuk pogoduje određenoj statičnosti, jedna od manjkavosti živog „skrnavljenja“ bila je u slabom scenskom prisustvu, dinamici pokreta i najavama pesama. Više uverenja u izgovoreno i proživljeno na sceni je ono što razdvaja tek dobrog frontmena od odličnog, ali je ovo, srećom, lako rešiva stvar koja će se sigurno popraviti sa brojem nastupa.

Ono što je odmah zabrinjavalo pre njihovog izlaska na binu je da Nihilism neće nastupati u punoj studijskoj postavi, već da će se za set pobrinuti mračno trojstvo gitariste-frontmena, bubnjara i… laptopa. Ovaj je momenat, retrospektivno, govorio dosta i o samom zvuku benda, koji apeluje na potpuno drugačiji spektar emocija i zvučnu paletu od onih dvoje domaćina, i upravo je ovaj nagoveštaj mehaničkog, otuđenog kvaliteta okarakterisao sledećih četrdesetak minuta.

Nakon kraće pripreme, na scenu je istupio dugokosi mladić, dok je iza njega sedeo bubnjar. Jak kontrast potcrtan je prigušenim svetlima i dark ambient deonicom sa gitarskim akcentima i horskim pevanjem, kako bi onda moćan sludge udarac zaglušio  publiku svojim, basovitim gromadnim prisustvom, dok se bubanj pripremao za kalkulisani atak. Raspoloženje su uspostavljalo odmereno, hladnim i zlokobnim tumaranjem ritma i ekstremno nisko naštimovane gitare, a kada su se stvari konačno otele kontroli, avangardni pristup je postao evidentan, što se i dalo očekivati od benda kojima su najveći uzor kompozitori-predstavnici Druge bečke škole, poznati po svojoj ljubavi prema disonanci i kršenju konvencija.

Iako će konvencionalnije pesme ubrzo uslediti, matematički pristup na prve tri stvari nalikovao je umnogome noise-vežbama i vrlo verovatno bio u nekoj meri improvizovan. Od savremenijih, uticaji mathcore bendova bili su naročito upečatljivi kada se bend zaglavljivao u chuggingu, ritmičkim vratolomijama i neprirodno niskim gitarskim deonicama, koje su se sa basom stapale u jedinstven masiv.

Ovaj zvučni monolit nije dozvoljavao identifikaciju. Tu nije bilo nikakvog zova, emotivne rezonance ili drugog momenta ljudskosti – samo tektonska težina ništavila i neljudsko prisustvo, u potpunosti u skladu sa imenom i zadatkom projektu. Štaviše, iako je prodirući scream ukazivao na to da se radi o black metalu, u realnosti, prva trećina nastupa imala je jako malo veze sa konvencionalnim poimanjem žanra, više nalikujući pervertiranom bućkurišu noisea i crust punka. Totalna depersonalizacija koju je omogućavao mrak nije razrešena interesantnim prodorom scenske svetlosti isključivo sa strane, umesto sa vrha, ostavljajući pitanje šta taj tračak zapravo simbolizuje. Nestale su šutke, fanovi koji u unisonu podržavaju jednostavan ritam – publika je, usidrena u pređašnjim iskustvima sa metal muzikom, stajala zabezeknuta prisustvom nečega što, kao takvo, ne postoji na domaćoj sceni.

Agresivno i rezignirano, sa gnevom uperenim u večno ništa, ova mašinerija je pulsirala klubom, dok na red nisu došle pesme sa poslednjeg, sjajnog albuma, Cataclysme vers l’ascendance (samizdat, 2023), koji je u suštini solidan grčki odgovor Deathspell Omega. Ovaj deo nastupa, koji je više veze imao sa standardnim poimanjem pesme, bio je ujedno i najbolji, iako se odsustvo živog benda osećalo dosta akutno. U gustom valu zvuka, svi atmosferični elementi koji su krasili album ostali su po strani, sugerišući da bi bendu verovatno godio nastup u nekom zvučno opremljenijem okruženju, a nije pomoglo ni pucanje čak dve žice na gitari frontmena, koje je dovelo do naglog prekida koncerta, kao i uspostavljene, teško podložne definiciji, atmosfere.

Ubrzo se vrativši na scenu, C.B. je, uprkos svim ljudskim slabostima, preprekama i padovima, pokazao istrajnost u ideji, i dovršio set – nećemo reći stoički, već aktivno nihilistički. Sa tako nezavidnom startnom pozicijom – nenaviknutom publikom, neoptimalnom lokacijom za takav zvuk i tehničkim problemima – Grci su iz svog seta izvukli maksimum koji je, na kraju dana, ipak nereprezentativan kada je u pitanju studijski album.

Na kraju, može se reći da su ovakvi nastupi korak u pravom smeru. Mladi lokalni bendovi imaju priliku da se obuče novim stilovima i vide kuda black metal to zapravo sve može da ide, dok će eksperimentatorima ovakvi gigovi poslužiti da „obnove gradivo“, i sete se onoga što zapravo pokreće blackerski duh iz kojeg su ponikli.