fbpx

-

Naslovna Reportaže Deep Purple u Štark Areni: Okean uzburkanih duša pod okriljem purpurne noći

Deep Purple u Štark Areni: Okean uzburkanih duša pod okriljem purpurne noći

Deep Purple Štar Arena Beograd Monster truckBio je maj 2017. godine. Usled zastrašujuće pomisli da je to verovatna poslednja šansa da se Deep Purple vidi uživo, otišlo se u Zagreb radi odavanja počasti tom jednom i jedinom sastavu obojenom u duboko ljubičaste tonove. Sastavu koji ponosno nosi titulu glavnog i odgovornog „krivca“ za to što su mnogi sebe formirali na određen način i izgradili svoje ljubičanstvene puteve. Pri pisanju izveštaja za taj koncert, prekršena su brojna novinarska pravila i norme, jer su emocije u potpunosti nadvladale racio. Potom, dve i po godine kasnije, utvrđuje se najlepša moguća greška u gore pomenutoj proceni. Deep Purple se vraća u Beograd.

Bio je mart 1975. kada su mnogi, kojih je nesumnjivo bilo i sinoć, imali tu sreću da gledaju bend po prvi put u srpskoj prestonici. Verovatno je teško zamisliti kovitlac uzbuđenja koji se žustro talasa kroz celo telo pri ponovnom prisustvovanju tome gotovo 45 godina kasnije – koliko li se samo toga promenilo u svetu za jedan tako dug period, a purpurne baklje i dalje neumitno gore i nekim novim pokolenjima osvetljavaju staze. Britanski kraljevi hard rocka, čije sedište nije u Bakingemskoj palati već u Rokenrol kući slavnih, u okviru svoje “The Long Goodbye” turneje došli su da nam upute taj poslednji pozdrav i zajedno sa nama ispisali istoriju, onu o kojoj se neće previše učiti u školi, ali koja će se setno prepričavati onima koji dolaze za nama.

Deep Purple Štar Arena Beograd Monster truck
Monster Truck

Nešto pre 20 časova, kanadski hard rokeri Monster Truck su „sleteli“ na scenu Štark Arene, koja je već u toj tački bila skoro dupke puna i na visokom naponu naelektrisanja. Ovi momci, iza kojih je tek decenija staža, još jedanput su se pokazali kao pravi odabir za predgrupu – mladalački polet, obilje energije i entuzijazma su neprestano prožimali njihovu izvedbu, kao i neosporan vajb sedamdesetih godina pod čijem su upadljivim uticajem. U okviru svojih 45 minuta, proveli su nas kroz numere kao što su “Don’t Tell Me How To Live“, “Why Are You Not Rocking“, “The Lion” itd. koje su klasičan primer kvalitetnog hard rok produkta sa galantnim uplivima bluza. Hammond deonice koje grizu svom silinom, gitarske vragolije nošene na jakoj ritam sekciji i markantan vokal su se gromko orili i „lepili“ nam se za uši – te tako pomalo olakšali ono ludačko nestrpljenje od kojeg nastaju šumski požari. Uz propisno dizanje već uzavrele atmosfere i prikladnu dozu ćaskanja sa publikom, Kanađani su se toplo oprostili od nas i prepustili binu onima koji su stvarali budućnost rokenrola, pre više od pola veka.

Fotografija članova benda uklesanih u stenu propraćena maničnim introm “Mars, The Bringer Of War” je poslednje sa čim smo se susreli pre nego što se prostreo ljubičasti tepih za izlazak kraljeva na tron pravougaonog oblika. Ian Paice, Roger Glover, Don Airey, Steve Morse i Ian Gillan ležerno su nas, sa prvim taktovima čuvene Zvezde Autoputa, obavestili da je došao trenutak da se vežemo i krenemo na vožnju . Zvezda je zasijala neslućenim sjajem i blještala kroz Hammond i gitarske solaže uz koje se davnih dana učilo i usvajalo šta je, uopšte, taj prokleti hard rock. Odmah je usledila još jedna pesma sa lektire zvane Machine Head iz ’72., režuća “Pictures Of Home“, da bi se sa sledećom, vrlo zaraznom “Bloodsucker“, otišlo još dve godine ranije i stupilo u dodir sa blagom koje je iznedrio čuveni In Rock album. Nakon ovakvog, udarnog početničkog seta, Ian se obratio publici u svom blagom i prijatnom maniru i uz par ljubaznih reči i šala nastavio da vozi kroz crnu noć.

Deep Purple Štar Arena Beograd Monster truck

Između dva malopre pomenuta albuma se našao Fireball, sa kojeg su nam ovom prilikom doneli “Demon’s Eye” sa svojim zavodljivim ritmom uz koji se njiše kao da ste u nekom zadimljenom baru sa parkiranim Harleyjem ispred – a onda je načinjen ozbiljan preokret u setlisti, jer je na red došlo pravo umetničko delo, ovaj put spakovano u malo kraću verziju, “Sometimes I Feel Like Screaming“. Na par minuta opojne tuge koja nas je ovde osvojila i oborila, idealno se nadovezala “Uncommon Man“, posvećena preminulom Jonu Lordu, jednom od osnivača benda i kreatoru beskrajnih Hammond solaža, koje su vrhunske bravure mađioničara za dirkama.

Maestro Don Airey je zdušno odradio svoju solo tačku koja je prezentovala crossover čiste klasike i duboke psihodelije, a njegove vratolomije su se ispratile gotovo bez uzimanja novog daha. “Lazy“, još jedan stari ornament je opojio prisutne, iako je doživljaj bio pomalo sveden u vokalnom smislu, tačnije visokim registrima po kojima je ova traka poznata. Muđutim, kada se uzme u obzir da Ian broji 74 leta, treba biti realan i zadovoljan što nešto toliko zahtevno uopšte i stoji još uvek u repertoaru i što smo imali privilegiju da to čujemo. “Time For Bedlam“, biser sa poslednjeg albuma iz 2017., odlično se uklopio i odveo nas do briljantnih “Space Truckin’” i “Perfect Strangers“, iako sinoć nismo bili u ulozi savršenih stranaca, već najbližih prijatelja ujedinjenih pod dirigentskom palicom petorice veličanstvenih. U okviru ove, središnje etape, odigrao se i bubnjarski solo. Kratak, ali znamenit, prožet neizmernim iskustvom virtuoza Paicea, koji je nesvesno održao bezbroj časova sviranja hiljadama i hiljadama mladih bubnjara širom planete.

Deep Purple Štar Arena Beograd Monster truck

Bez ikakve posebne najave, usledila je epohalna numera sa jednim od najčuvenijih rifova u istoriji, “Smoke On The Water“. Iako jeste bila odrađena, što je sasvim razumljivo usled okolnosti koje je prate, neizostavno je dovela do potpunog usijanja atmosfere i gromkog odzvanjanja svake reči ove himne. Sa njom se okončao zvaničan deo nastupa, ali zna se da je bis jedna od najslađih poslastica koja nas uvek dočeka na kraju i olakša ga svima onima koji se načisto zbune kada se koncerti završe i kada se treba vratiti svakodnevnom životu. Obrada “Hush“, koja je zahvaljujući Purpleovoj verziji postala toliki hit, nije se držala strogih okvira – bila je dopunjena bas solom, kao i silnim improvizacijama i varijacijama na temu koje se odavno ne viđaju često kod bendova, a koje odišu nekim drugim vremenom. Finale ovog spektakla je bilo u znaku antologijske Crne Noći, propraćene nestvarnim aplauzom. Iako su Purpelovci možda poslednji put kročili na ovu scenu u raspodatoj Areni, nisu ni svesni da su, na neki način, za vjek i vjekova ostali na njoj.

Klasni majstori najbuntovnijeg “zanata” na svetu, kojem su postavljali standarde ni ne znajući da to rade, i sada su demonstrirali kako izgleda i kako zvuči hard rock u svom izvornom, iskonskom obličju – a naše je samo da im se poklonimo i kažemo “HVALA!”.

Bio je decembar 2019. i shvatili smo nešto važno: u legendu mogu da uđu mnogi, ali stvaranje legende, kulta i nasleđa kao što je ono koje ima Deep Purple, to krasi samo retke i odabrane. Generacije i generacije su stasavale uz njih, stasavaju i dalje, i nastaviće da stasavaju sve dok ima onih koji to nasleđe šire dalje – i nikad, ali baš nikad, ne odustaju od nečeg tako božanstveno otrovnog kao što je rokenrol.

GALERIJA FOTOGRAFIJA

Deep Purple Štar Arena Beograd Monster truck