Počeli su 2017. godine kao egejske kraljice kamenog doba, na albumu „Alarm“ nedoljivo podsećaju na Queens of The Stone Age, zatim su na izdanju „Modern Panic“ nastavili tim putem, ali ga dodatno oplemenili nešto autentičnijim izrazom, da bi se najnovijom pločom „Arsenal of Hope“ pozicionirali na tromeđi alternativnog rocka, stonera i elektronike. Deaf Radio je svoj razvojni put predstavio srpskoj publici nastupom u SKCNS Fabrika, kroz setlistu sastavljenu od numera sa sva 3 albuma. Ovo je inače bio čak 4. nastup benda u Srbiji, za svega 6 godina koliko aktivno postoje (ako računamo od prvog izdanja).

Kao predgrupa izabran je novosadski dvojac Short Reports koji čine Nemanja Velimirović (gitara i vokal) i Nikolette Fehér (bubanj i vokal). Njih dvoje našli su se u poprilično nezahvalnoj situaciji, a to je da sviraju u više nego polupraznom prostoru Fabrike. Ovu neprijatnost dodatno je pojačavala tišina između pesama u kojoj se sasvim jasno moglo čuti šta ko priča pa se prisutni poput navijača na teniskim mečevima kada neko treba da servira radije ćutali ili šaputali. Nimalo nalik na bilo šta što se inače sreće na koncertima rock muzike.

Kad je reč o samom nastupu benda, sam početak svirke odavao je utisak velike navežbanosti, jer su Nemanja i Nikolette hirurški prezicno u isto vreme na isti način svirali svaki rif, dok se Nemanjin vokal interesantno probijao kroz tu neprekidnu napetost. Ipak, problem je nastao već posle nekoliko numera, jer se taj trend tenzije bez ikakvog opuštanja nastavljao i nastavljao. Sasvim je jasno da oni takvu vrstu osećaja da će se sve u nekom trenutku raspasti i žele da izazovu, ali kad takva svirka traje duže od 10 minuta mnogi slušaoci izgube interesovanje iz prostor razloga – jer sve počne da im bude ekstremno naporno. Još kad se na sve to doda ona tišina između pesama, zaista se dobije nezavidna kombinacija neprijatnosti.

S druge strane kad se pogledaju same ideje iz kojih pesme nastaju, tu ima dosta dobrih mesta. Nemanja ima interesante zamisli kad je reč i o rifovima i o farbama na gitari koje želi da koristi, ima boju glasa koja je poprilično upečatljiva i može da izvede sve od mirnog pevanja, do pobesnelih vriskova. Kada obratimo pažnju na to kako Nikolette svira, ona je neprekidno u pokretu i izvodi manevre koji se ne viđaju često kod mnogih bubnjara i s te strane zaista poseduje veliku autentičnosti. Ipak problem nastaje kad se te dve stvari spoje i mi dobijemo dva muzičara koji neprekidno sviraju sve isto, maltene u svakom udarcu. Onda sva ta slojevitost koju oboje poseduju potpuno pada u vodu.

Članovi benda Deaf Radio zajedno sa svojim beskrajno simpatičnim tehničarem koji je na glavi držao lampicu i podsećao više na majstora koji je zalutao u Fabriku jer ga je zbuni naziv, izleteli su na binu i munjevitom brzinom sve postavili. Nekoliko minuta kasnije vratili su se na binu, ali ovoga puta obučeni tako da je svima jasno da će sada početi da sviraju: frontmen i gitarista nosili su šljašteće satenske košulje predstavljajući nešto senzualniju stranu benda, basista je izašao u potpuno rokersko-pankerskom fazonu u kožnoj jakni, dok je bubnjar ipak zadržao svedeni sportski stil.

Za sami početak odlučili su da se publici predstave s numerom „Lisbon Hills“ koja otvara njihov novi album „Arsenal of Hope“ i u kojoj je jasno naglašen novi pravac u kom bend želi da ide prepun sintisajzera, bitova, ali s još uvek izuzetno pamtljivim rokerskim refrenima i nojzičnim kulminacijama. Zvuk na samom početku baš nije išao na ruku bendu jer je solo gitara bukvalno nemilosrdno gazila zvuk svega, čak i bubnjeva.

Već na trećoj numeri „Colours“ stvari ležu na svoje mesto po pitanju tona, a i bend se i u prenesenom i doslovnom značenju dobro zaleteo, te su se mogle primetiti konstantne oscilacije na bini, čemu je najviše doprinosio solo gitarista koji je svaku priliku koristio da zaigra, skoči, zaleti se prema bubanjaru, basisti ili frontmenu i s njim podeli svoju euforiju. „Colours“ dovodi i do većeg odobravanja publike koja je iako ne tako brojna, uspevala da Grcima da potrebno gorivo za sve veće loženje.

„Quicksand“ svojim melanholičnim prizvukom umiruje prisutne, dok „…And We Just Pressed the Alarm Button“ jasno daje do znanja svima zašto ovaj bend često porede sa Queens of The Stone Age, s obzirom da je nemoguće zaobići sličnost ove pesme s numerom „Better Living Throught Chemistry“. „Supersonic“ uspeva da pokaže koliko je Deaf Radio u stanju da napravi hit u kom su ipak skoro skroz na svom terenu i teško da ih možete direktno povezati s bilo kim, ali i koliko su u stanju da uživo ovu pesmu učine ekstremno zapaljivom, da imate utisak da bi te sumanute gitare i utegnuti bubanj u samoj završnici pesme kad bi se opredmetili mogli da sravne sve sa zemljom.

Ovakav vrući trend nastavlja se i u pesmi „Revolving Doors“ koje izgleda predstavlja jednu od dražih pesama kod basiste, s obzirom da u njoj nije štedeo ni žice, ni mišiće lica konstantno se kezeći, ali bogami ni postolje za bubanj niti činele koje je povremeno udarao vratom bass gitare. I opet ta završnica koja raste iz kruga u krug i melje sve jače i jače. Deaf Radio stvarno još jednom pokazuju da su majstori ovog zanata, jer kakva god da je pesma oni u samom kraju uvek uspeju da je na pravi način učine očaravajućom, nekada kroz kulminaciju melanholičnosti i emotivnosti, a nekada kroz neobuzdani haos. Kako to rade kod mirnijih pesama veoma se jasno moglo čuti u pesmi „Modern Panic“ i sjajnim gitarskim deonicama koje je zatvaraju.

Na put elektornike bend nas vraća numerom „Crystal Fears“ koja pokazuje lepotu frontmenovog glasa na mnogo nivoa, od toga da izuzetno dubokim glasom hipnotiše publiku u strofama, do toga da pusti glas i oštro se probije u prvi plan u refrenima. Elektronski vajb nastavlja je na numeri „Model Society“ čiji refren pokreće većinu prisutnih na lagano đuskanje.

Ipak, čini se da je ovo đuskanje i mali pad bučnosti služio samo jednoj nameni, a to je da isprovocira publiku narednom numerom najavljenom sa da li sada želite ipak nešto malo tvrđe, hajde sad da vas vidimo. „Death Club“ startuje nemilosrdno a s njom i prva jasnija komešanja u prvim redovima i prva šutka na nastupu. I zaista je bilo teško obuzdati se tom naletu oštrine i gruva posle smiraja koji su pružile prethodne 3 mirnije numere. U ovoj numeri prvi put jasnije čujemo i vokal basiste benda koji je svojim grubim glasom koji ponavalja You live it in your head uspeva da isprovocira publiku za još jednu šutku na samom kraju numere.  Mantrična „Astypalea“ u kojoj se sjajno smenjuju mirniji i bučniji elementi zatvra zvanični deo seta.

Deaf Radio se povlači s bine, ali se naravno ubrzo vraća i izvodi pesmu za koju se može reći da je bila neka vrsta prekretnice za njih kad se uzme u obzir zaokret ka pop refrenima i pesmama koje više odišu melanholijom nego buntom i besom – „Animals„. Zatim na red dolazi jedan od najvećih hitova s debi albuma, pesma „Backseats“ u toku čijeg izvođenja je publika verovatno mogla da vidi bend u svom najboljem raspoloženju. Sve je pucalo na bini, letelo se na sve strane, članovi su se konstantno osmehivali i svi zajedno pevali bez obzira da li su ispred mikrofona ili ne. Sjajan je bio i momenat u kom su frontmen i basista stojeći jedan naspram drugog jedan drugom drndali žice na gitarama. Svirka je završena naslovnom numerom s poslednjeg albuma „Arsenal Of Hope“ posle koje je bend zatražio da napravi zajedničku fotografiju sa svima koji su bili na koncertu.

Deaf Radio raste i menja se sa svakom novom pesmom i ostaje pitanje uvek kakav će nam zvuk doneti kad se budu pojavili ponovo u Srbiji s nekim novim albumom. Ipak, ono što je sasvim sigurno je da će kad budu došli sledeći put, kao i ovog puta, dati sve od sebe bez obzira koliko ljudi bude u publici. Naravno svi navijamo da ih ipak sledećeg puta bude nešto više nego ove večeri u Fabrici kako bi nivo uživanja i kod benda i kod publike bio još veći.