-

Dead Can Dance u Štark Areni – Kolektivno nesvesno u dva časa programa

Dead Can Dance Štark Arena galerija fotografije Charm Music Serbia Beograd Srbija
foto: Nemanja Đorđević

Nakon tri otkazane turneje i tri cele godine od prvog nastupa australijskih velikana neoklasične goth i ambijentalne muzike, Dead Can Dance, premeštaju utakmicu Partizana iz Štark Arene, i produžuju nelagodnu neizvesnost delu publike koji iščekuje vesti o plasmanu Konstrakte u finale Evrovizije iste večeri, 12. maja.

Već u 20.30 časova, nadolazeća publika se neužurbano razmešta, blicem telefona tražeći zakupljena mesta, što zasenjuje usamljenog muzičara u levom uglu scene. Skromni Jules Maxwell, jedan od klavijaturista i saradnika benda, zahvaljuje im se na prilici da otvori veče. Da nije aplauza, činilo bi sa da je zaista potpuno sam dok svira posvećenu akustičnu sesiju. Stihovi pesme „Blowtorch“ -„Beauty, devastating beauty. Why keep beauty locked up in a box?“ imaju sentiment kućne poezije zrelog umetnika, koji se napaja svojim godinama sticanim spokojem i jednostavnošću stvaranja za samog sebe.

Dead Can Dance Štark Arena galerija fotografije Charm Music Serbia Beograd SrbijaKratkotrajni žamor i sporadično klicanje publike dok je bend staloženo izlazio na binu, sasvim je prekinuo gong. Momentalni muk je svu pažnju usmerio ka žutoj tački, upečatljivo osvetljenoj naspram jarkocrvene pozadine, udarajući takt „Yulunge“ – plesa australijskih domorodaca. Otvarajuća numera večeri, ujedno je i otvarajuća numera albuma „Into the Labyrinth“, koji ih je tradicionalnim ritmovima i napevima etablirao i u žanru world muzike. Grleni vokal Lise Gerrard prizivao je ono opšteljudsko, primalno divljenje Suncu koje se nadnosi nad horizontom, poput aboridžinskog svebožanstva, Dugine Zmije Yurlunggur. Naredne dve pesme, melanholična „Amnesia“ i narastajuće klimaktična „Mesmerism“, postavile su temelj ostatku koncerta, manje-više sumirajući koncept aktuelne turneje.

Atmosferu teatra, bez naročite interakcije publike i benda, uz taksativno smenjivanje numera i pristojnog, nekako sterilnog aplauza, prekida opšte oduševljenje već prvim tonovima pesme „The Ubiquitous Mr. Lovegrove“, koja je iznudila i prve ovacije. Namah uljuljkana arena, tačnije četvrtina kapaciteta arene, nadglasava se s uvodom „Avatara“ produženim vriskom, sada već odustajući od svakog privida pozorišnog bontona i uljudnog tapšanja. Nekoliko puta ova ležernost kvari energiju kojom odiše celokupni nastup, jer perfektna akustika prostora, prema kojoj je podešeno ozvučenje, daleko i jednako prostire nasumične dosetke i smeh.

Sa druge strane, zapanjujuće čist, gotovo isproduciran glas Brendana Perryja otkriva njegove muzičke početke u post-panku, svojim ustaljenim molskim registrom i oduženim ispevavanjima. Bila ona pramajčinsko jecanje Lise u „Persian Love Song“ ili „Sanvean: I Am Your Shadow“, koje izvodi potpuno sama ili samo sa dvoje klavijaturista, ili katatonično posvećenje Brendana ljudskom stanju u „In Power We Entrust the Love Advocated“, „The Carnival Is Over“, „Opium“ „Black Sun“, pesnička tuga kojom raspolažu tvorci benda krajnje je različita, a potpuno komplementarna.

Dead Can Dance Štark Arena galerija fotografije Charm Music Serbia Beograd SrbijaSavršeni, suštnski sasvim jednostavni vizuali razlivenih pejzaža, odaju utisak da je Dead Can Dance koncert zamišljen kao audio-vizuelni doživljaj, kojem se mora tako pristupiti, inače bi ostao nekompletan i nedorečen. Roršahovsko platno hipnotiše i upravo taj efekat postiže uvek nalikujući nekom poznatom prizoru, ali nikad ga ne određujući dovoljno jasno. Tako oni, kao i idioglosijom kojom se Lisa igra u mnogim numerama, oponašajući vokale nepostojećeg jezika, slikom i zvukom razdražuju spontanu interpretaciju publike. Ako se kolektivno nesvesno može ukratko umetnički prikazati, stalo bi taman u jedan nastup ove grupe.

„The Host of Seraphim“ koristi pevački dar svih pratećih muzičara, koji prelaze na levi kraj bine kako bi imali bolji pregled na Brendana, koji preuzima dirigentsku ulogu. Horski, sakralno i katarktički, koncert se završava kako je i otpočeo – gongom. Ipak, tribalni ritam se nastavlja, iako iz plastičnih stolica publike odlučne da ostane izviče bis – „Ne idemo nigde!„. Dva minuta ovacija i bubnjanja osvaja još tri numere: široko voljenu „Children Of The Sun“, (anti)ratnu „The Wind That Shakes The Barley“ i višestruko obrađivanu „Severance“.

Iako je dvočasovno sedenje nekako kontraintuitivno za bend kao što je Dead Can Dance, koji svakim tonom iznuđuju njihanje i slobodu pokreta kao povratni element intimnog odnosa koji ostvare sa publikom, njihova metronomska uvežbanost i namera da iznesu sa jednakim kvalitetom zamisao od prve do poslednje pesme pleni i zavređuje potpuni mir i fokus.

GALERIJA FOTOGRAFIJA