-

Naslovna Reportaže Dead Can Dance konačno u Beogradu

Dead Can Dance konačno u Beogradu

Dead Can Dance Sava Centar Beograd
Dead Can Dance; foto: Hristina Panić

Ne tako davne 1996. godine kada su promovisali svoj tada, a i za dugi niz godina, poslednji album „Spiritchaser“, Dead Can Dance su svirali na Siget festivalu u Budimpešti. Malobrojni koji su mogli da odu, prepričavali su legendarne scene sa tog koncerta. Beograd je u to vreme morao da se zadovolji sa dve projekcije video verzije njihovog prvog zvaničnog albuma uživo  „Toward The Within“ (1994)  u Jugoslovenskoj kinoteci. Za mnoge, uprkos gorkom ukusu zbog njihovog nedolaska u Beograd, ovo je bilo veoma prijatno iskustvo.

Nakon dugog niza godina pauze, Beograd nije bio na listi tokom turneja iz 2005. i 2012. godine, pa je vest da će tokom 2019. godine bend gostovati u Srbiji zvučala neverovatno i mnoge je iskreno obradovala. Čim su puštene u prodaju karte su prodavane velikom brzinom, što je  podstaklo promotere da prošire kapacitete i na balkon, tako da je 28. juna  2019. godine velika sala Sava centra bilo gotovo skroz popunjena. Koncert je bio i jedina prilika na kome su bez razlike u poštovanju prema bendu mogli da se okupe „obični” slušaoci, kao i darkeri i pripadnici drugih supkulturnih grupa.

Dead Can Dance Sava Centar Beograd

Posle šest godina pauze od koncertne promocije albuma „Anastasis“, Liza Džerard (Lisa Gerrad) i Brendan Peri (Brendan Perry) su ponovo na turneji koja je usledila nakon izdanja albuma „Dionysus“ izdatog krajem prošle godine. Ova turneja nije klasična, na kojoj se promoviše najnoviji album, već je zapravo predstavljanje preseka njihove skoro 40 godina duge karijere i, kako sam naslov turneje kaže, slavljenje njihovih pesama. S obzirom na to kako je koncipirana, ona je bila prilika da većina publike u Beogradu po prvi put čuje uživo njihovo stvaralaštvo, naročito ono iz ranijih faza njihovog rada.  Kako je Brendan najavio u jednom od intervjua, oni se nisu poveli time da sviraju svoje hitove, već su se odlučili za stare pesme. Neke od njih izvode po prvi put ili nakon dugog vremena koje su za ovu turneju preradili, dok na primer na set listi nema nijedne pesme sa albuma „Spiritchaser“. Zbog zahtevnosti aranžmana u nekim pesmama preovlađuju klavijature, ali je zvuk obogaćen Brendanovom gitarom i buzikijem, kao i zvukom jancina (kineskim cimbalom) koji je na ovoj turneji svirala samo Liza Džerard i mnogim drugim instrumentima, brojnim perkusijama koje su svirali ostali muzičari, svi od reda multiinstrumentalisti.

Kao i na prošloj turneji, držali su se principa da set lista bude potpuno ista na svim koncertima održanim u prethodnih dva meseca, tako da nije bilo velikih iznenađenja za one koji su želeli ranije da se informišu o predstojećem koncertu.

Veče je otvorio talentovani multiinstrumentalista David Kukherman (David Kuckhermann) prvobitno svirajući na, pre dvadesetak godina izumljenom instrumentu, hangu. Potom je svirao na brazilskim zvečkama, te na malom defu, instrumentu prisutnom širom Levanta. Kukherman je između kompozicija i improvizacija prilježno objašnjavao koji instrument je posredi kao i detalje o načinima sviranja svakog od njih. On je zasluženo pobrao srdačne aplauze nakon dvadesetak minuta muziciranja, u tom trenutku, ne još uvek ispunjene sale Sava centra. Nemački perkusionista je već ranije svirao na turneji sa Dead Can Dance 2012-2013. godine. On je zajedno sa Lizom Džerard prošle godine snimio album “Hiraeth” te je njegov neobičan nastup bio odličan uvod u koncert.

Dead Can Dance Sava Centar Beograd

Publika je od prvog trenutka sa ovacijama pozdravila bend i pokazala koliko dugo je čekala na ovaj koncert. Koncert je započet pesmom „Anywhere Out Of The World” sa albuma „Whitin the Realm of Dying Sun” (1987) koja od tog vremena nije izvođena na nastupima. Pesma je započeta usaglašenim grupnim pevanjem Lize Džerard, Brendana Perija, Astrid Vilijamson (Astrid Williamson) i Roberta Perija (Perry), Brendanovog brata, koje je prisutne uvelo u omiljene zvukove Dead Can Dance, što je do kraja izvođenja izazivalo oduševljene reakcije.

Usledila je „Mesmerisim”, pesma koja do ove turneje nije bila na repertoaru benda i jedna od tri  sa albuma „Spleen and Ideal” (1984) koje su odsvirane na koncertu. Tu se već moglo primetiti da je Lizin glas stabilan, dok je sigurno sviranje jancina (yangqin) i buzukija samo potvrdilo da će se uživati u odličnom muziciranju.

Potom je izveden još jedan raritet, „Labour of Love”, prva pesma koju je Brendan Peri komponovao za Dead Can Dance i koju bend nije izvodio još od početka svoje karijere 1984. godine. Ovo je bilo divno podsećanje na zvuk iz rane faze benda.

Bend je četvrtom pesmom “Avatar”, u malo gitarskijoj varijanti, publiku ponovo vratio na album “Spleen and Ideal” i podsetio svoje poštovaoce na njihovu opčinjenost srednjovekovljem. Vodeću ulogu imao je besprekoran Lizin glas koja je sve vreme koncerta zauzimala središnji deo bine dok se Brendan smešten na levoj strani bine brinuo da sve bude besprekorno.

In Power We Entrust the Love Advocated” sa prvog albuma je pretpela najmanje izmena iako je bend nije izvodio od 1989. godine. Brendan ju je otpevao svojim setnim glasom i preneo svu snagu stihova ove melanholične „himne” benda.

Dead Can Dance Sava Centar Beograd

Uživanje je bilo slušati harmonično izvođenje pesme „Bylar”, koju su komponovali Robert Peri i Liza 1996. godine prvi put objavljene na “Dead Can Dance 1981-1998” boks setu. Pesma je zvučala posebno zanosno zbog vrlo zanimljivog aranžmana odsviranog sa dva buzukija (Brendan i Robert), jancinom i diskretnom pratnjom ostalih muzičara.

Na nju se nadovezalo upečatljivo izvođenje „Xavier”, još jedne pesme sa, barem među starim fanovima, verovatno najpopularnijeg albuma „Within The Realm Of A Dying Sun”. Ova pesma od turneje iz 1987. godine nije izvođena na koncertima. Ovde je Brendan na kratko uzeo i ulogu dirigenta. Pesmu je, što je neuobičajeno, na tren presekao aplauz jednog broja poštovalaca, a povremeno su se u publici mogli čuti i izmamljeni tihi povici, da bi po njenom završetku sve kulminiralo dugim aplauzom.

Iako suzdržanoj, publika je ipak uspela svojim reakcijama da izmami u više navrata osmehe, ali i poljupce Lizi Džerard, dok je poslovično ozbiljni i na svirku usredsređeni Peri tek na kraju osmehom i rečima zahvalnosti pozdravio publiku okupljenu u Beogradu.

Uvod na irskoj fruli (tin whistle) bio je znak da sledi jedna od „obrada“ koju Dead Can Dance izvode. “Winds that shakes the Barley” se često uzima kao irski „tradicional” mada je zapravo reč o baladi koju je polovinom 19. veka napisao Robert Dvajer Džojs (Robert Dwyer Joyce) a Dead Can Dance objavili na albumu „Into the Labyrinth“ (1993). Liza ovu pesmu uobičajeno peva a capella, a za ovu priliku ju  je Robert ispratio i u završnici. Sudeći prema dužini apaluza ovo je svakako publici jedna od omiljenijih pesama.

Dead Can Dance Sava Centar Beograd

Tokom izvođenja sledeće pesme „Sanvean” na bini je ostala samo Liza praćena Astrid Vilijamson i Žilom Maksvelom (Jules Maxwell) na klavijaturama. Još jednom se pokazala punoća i kvalitet njenog glasa. Primetno je da je Liza, uprkos zdrastvenim problemima, u punoj pevačkoj formi, i da je svojim glasom i otmenim držanjem na sceni obeležila koncert.

Na binu se vratio ceo bend da bi odsvirao treću pesmu sa albuma „Spleen and Ideal” „Indoctrination (a Design for Living)”. Ovu pesmu, izvedenu nakon trideset i jedne godine, obeležilo je ritmično sviranje perkusionista, siguran Brendanov glas ali i raskošan solo na gitari.

Prvi tonovi naredne pesme „Yulunga (Spirit Dance)”  izmamili su spontane povike iz publike, koja je i prethodno izvođenje pozdravila gromkim aplauzom. Ova numera sa albuma „Into the Labyrinth” nije svirana na prethodnoj turneji. U drugom delu pesme kojim dominara usklađenost Lizinog glasa i ritam sekcije gotovo se mogao zamisliti duhovni ples imaginarnog plemena.

Sledeća je odsvirana „Carnival is over”. Možda jednu od „najpop” pesama Dead Can Dance, bend je konačno izvodio na ovoj turneji, u istina, novom aranžmanu. Pesmu je pratio neobično razigran ples Roberta Perija i Davida Kukhermana tokom ove tempom dosta mirne pesme.

Pesma „Host of Seraphim”, započeta troglasom Lize, Brendana i Roberta, neke je dovela do suza a mnoge ostavilo bez daha i u neverici da ovu pesmu slušaju uživo. Liza i Brendan su zasluženo pozdravljeni dugim aplauzom i gromoglasnim uzvicima.

Nakon nje usledila je pesma „Amnesia”, jedina sa prethodnog izdanja, i podsetila publiku na taj, nakon šesnaest godina duge pauze, povratnički album. Izbor ove pesme pokazao se kao pun pogodak jer je reakcija publike pokazala da je uživala u Perijevoj setnim baritonom interpretirane filozofske poeme.

Dead Can Dance Sava Centar Beograd

Na nju se nadovezala pesma naslova „Autumn Sun” normandijskog benda Deleyaman sa kojima je Brendan Peri za potrebe ove pesme vršio programiranje perkusija. Ovu pesmu koja atmosferom i poetikom dosta podseća na Dead Can Dance, Brendan i Liza su otpevali u duetu i prosto je zvučala kao da su oni sami autori iste.

Prvi deo koncerta završen je jedinom kompozicijom sa poslednjeg albuma. Iako je prvobitni plan bio da se zbog složenosti kompozicija nijedna sa albuma “Dionysus” ne izvodi, na set listi se ipak našla “Dance of the Bacchantes“. Šteta je što braziliski jednožičani instrument birimbao, koji je svirao Robert Peri, nije više došao do izražaja. Publika je odlično prihvatila ovu vrlo energično i punu naboja odsviranu i otpevanu kompoziciju.

Prvi bis započet je pesmom Tima Baklija (Tim Buckley) „Song of the Siren”, koju je svojevremeno pevala i Elizabet Frejzer (Cocteau Twins) u okviru čuvenog 4AD mega projekta This Mortal Coil.  Brendan Peri ovu pesmu izvodi dugo kako na solo koncertima, tako i okviru Dead Can Dance nastupa. Otpevana staloženim, sigurnim glasom pesma zvuči kao da se Peri sa njom potpuno srodio, pa i nije preterano reći, kao da ju je sam napisao.

Potom je vodeću poziciju preuzela Liza nakon čega je usledio vrhunac svakog koncerta Dead Can Dance, „Cantara“ koja je od prvih tonova Perijevog buzukija i sagati činela među Lizinim prstima izmamila uzdahe oduševljenja. Iako prearanžiranog uvoda, sa prvim zvucima perkusija, usledili su novi uzvici iz publike koja je bila spremna da se prepusti transu vođena Lizinim ekspresivnim i upečatljivim pevanjem do efektne završnice. Inspirisana ovim ubedljivim izvođenjem publika nije prestajala da aplauzima, povicima i zvižducima doziva bend na drugi bis.

Dead Can Dance Sava Centar Beograd

Pesmom „The Promised Womb” sa albuma “Aion” koja je na ovoj turneji izvedena prvi put posle 1990. godine, otvoren je drugi bis. Liza ju je otpevala uz pratnju dvoje klavijatura koje su, ma koliko to nekome moglo da smeta, uspešno oživele barokne instrumente. Propraćena burnim aplauzom Liza je prepustila mesto na bini Brendanu koji je otpevao Dead Can Dance klasik “Severance” koji uživo bend nije izvodio od 2005 godine. Na ovoj turneji pesma, na žalost, nije izvođena uz hurdi-gurdi već je prerađena za klavijature što je ipak pojačalo utisak o lepoti i kvalitetu Brendanovog glasa. Po završetku ove pesme koja je propraćena emotivnim aplauzom Brendan se zahvalio, a ceo bend je izašao na scenu da se pokloni. Uz naklon i otmeno mahanje Liza Džerard je pozdravila beogradsku publiku što je izazvalo dodatne ovacije i dug aplauz kojim je završen prvi, i nadajmo se ne i poslednji, nastup Dead Can Dance u Beogradu.

Celokupan utisak je kvarilo to što je u predvorju a i u samoj sali bilo primetno vruće. To je u više navrata navelo Lizu Džerard da se rashlađuje lepezom. Ipak, kritika po tom pitanju bi se pre mogla uputiti odgovornima u Sava centru nego organizatorima.

Kvalitet zvuka je u srednjim delovima dvorane bio besprekoran, ali se sa krajeva pomalo prenaglašeno mogao čuti bas bubanj, dok se recimo slabije čuo jancin koji svira Liza, što je šteta jer je instrument jedan od najvažnijih u zvučnoj slici grupe.

Koncert je pratila dobro osmišljena igra svetla na dva pozadinska platna, ali јe svakako moglo, u ovom skoro dva sata dugom koncertu, da se uživa sklopljenih očiju i prepusti sjajnom, gotovo besprekornom, izvođenju, u čemu su svakako odudarali Liza Džerard i Brendan Peri. Bez obzira što dugo vremena ne pevaju zajedno, njihovi glasovi su skladni i definitivno će biti zauvek vezani jedan za drugi.

Ovo je bila jedinstvena prilika da se podsetimo i zvuka Dead Can Dance iz osamdesetih i devedesetih godina i možemo samo da se složimo sa jednim vrsnim poznavaocem njihovog opusa  „da njihova muzika ne stari”.

GALERIJA FOTOGRAFIJA

Dead Can Dance Sava Centar Beograd

Izdvajamo

Još zanimljivih tekstova
Odabrano samo za tebe