-

Naslovna Reportaže Da li se ovo stvarno desilo? - Nenad Vasilić na Beogradskom džez festivalu

Da li se ovo stvarno desilo? – Nenad Vasilić na Beogradskom džez festivalu

Nenad Vasilić
foto: Igor Ripak

Zvuk zveketa žica. Uživo. Na koncertu. Sećate li se toga? Kao da je bio neki prošli život, zar ne? Definitivno nije zvuk na koji bi previše obraćali pažnju inače, ali je on ostao jedna od najupečatljivijih tačaka prvog dana 36. Beogradskog džez festivala. Svaki put kada je Nenad Vasilić povukao žicu, taj zvuk se čuo. Čulo se čak i kada Marko Živadinović pritiska tipke na svojoj harmonici. Kada posle ko zna koliko vremena prisustvujete koncertu, to su zvuci koje podsvesno želite da čujete. Čujete muziku koja nastaje pred vama i osmeh vam ne spada sa lica, iako se ne vidi od duple maske.

U trenutku kada se malo gde u svetu dešava bilo šta što ima veze sa kulturom, u sred Beograda, u Domu omladine dešava se jedan džez festival. Da li je trenutak idealan? Pa verovatno nije, ali su preduzete sve mere za sigurnost posetilaca i stvarno se organizatorima ne može zameriti ni jedna jedina sitnica. Na svakom drugom sedištu je stajao znak da je tu zabranjeno sedeti, a publika se držala svih propisanih pravila. A onda jedan nestvaran trenutak. Na bini se pojavio voditelj programa i najavio početak festivala. Nakon njega, kratke govore su imali Gorica Šutić i Lazar Tošić, čiji su se bendovi takođe našli na ovogodišnjem programu festivala. Bilo je jako zanimljivo čuti sudar priča decenijama različitih generacija, odnosno  priče nekoga ko tek ulazi na džez scenu i nekoga ko je na njoj više od šezdeset godina.

Treptaj kasnije, počela je bajka. Na sceni su bili Nenad Vasilić, Marko Živadinović i Romed Hopfgartner, odnosno kontrabas, harmonika i saksofon poznatiji kao Nenad Vasilić Trio. Kada bi se njihova muzika ograničila žanrom, to bi bio world music, odnosno jedan jako opšti, ali veoma lep naziv za neku moderniju vrstu džeza koja poprima uticaje izvorne muzike iz svih krajeva sveta. Naravno, ipak najveći uticaj ima izvorna muzika ne samo Srbije, već kompletnog Balkana. Sjajni su bili i povremeni uplivi u neke starije oblike džeza, koje su otprilike slušale naše bake i deke, a u njima se najviše isticao Romed na saksofonu.

Ta vožnja koju je diktirao kontrabas, a harmonika i saksofon skladno bojili najšarenijim bojama, na kratko je prekinuta. Dok su pojedinci u publici trljali oči, ili štipali sami sebe da provere da li sanjaju, na bini je Romeda i Marka zamenio gudački kvartet koji je odnedavno deo novog Vasilićevog projekta Bass & Strings, dok je on sam kontrabas zamenio bass gitarom. Dve violine, viola i violončelo u kombinaciji sa bas gitarom su za početak zvučale jako neobično, pozitivno neobično, ali su jako brzo uspele sve prisutne da uvuku u tu svoju posebnu priču. Gudački deo je stvarao ambijent i misli prisutnih vodio daleko od Beograda i daleko od 2020. godine, dok se bas gitara, svojim skladom i neskladom u isto vreme, poigravala sa emocijama i veoma vešto dopunjavala celu tu sliku koja se već uveliko projektovala u glavama svakog pojedinca u sali.

Koncert je zatvoren sa nekoliko numera koje su zajedno izveli ceo trio i gudački kvartet. Bilo je stvarno uživanje gledati kako se ova ekipa često gubi u zanosu, delujući potpuno van vremena i prostora, ali potpuno u muzici koju izvode. Njih trojica su pokazali da su po potrebi i sjajni solisti, ali u isto vreme i najbolji timski igrači. U jednom trenutku koncerta, Vasilić je rekao: Nadam se da vam je upola dobro kao nama. I bilo je. Svoje dobro raspoloženje prosuli su i na publiku koja je, i više nego željna ovakvih događaja, svaki sekund koncerta pomno upijala.

Festival traje do ponedeljka, 21. decembra, mi vam ne možemo reći da morate da dođete, ali vam možemo reći da je, prvog dana, disciplina postojala i da koncerti posle ove neobično duge pauze ostavljaju mnogo, mnogo jači utisak nego inače.