Nakon neizbežne trogodišnje pauze, tokom koje posve mali prostor Zappa Barke nije mogao da posluži ni kao potencijalna opcija za kakvu akustičnu ili lounge sesiju, teško je bilo zamisliti da će ponovo biti ovako znojavih svirki – U sklopu svoje letnje Back to the New Old World turneje, Kultur Shock je ove subote uz vrhunski gypsy punk Beograđanima priredio i intenzivni kardio trening.

To da će svirka početi tačno u 21 čas izgleda nije bilo naznačeno toliko sa satnicom u vidu, jer je 25 minuta kasnije bend grunuo sa bine, maltene iznebuha, bez ijedne reči i suptilnog usviravanja u ritam „Tamnog vilajeta“. Svakako, publika se nije oslanjala na slobodnu interpretaciju, te je kapacitet splava bio uveliko ispunjen, toliko da se moglo samo pristojno pocupkivati u mestu. Gde prestaje prva a počinje naredna numera ukazuje čitavih par sekundi pauze, nedovoljno i za aplauz koji na pola prerasta u ritmično tapšanje uz „King for Today“, repertoarom ne ostavljajući mnogo vremena za predah, osim jednim „Dobro veče, Beograde, ljubi vas vaš deda“ pre „Tutti Frutti“.

Intervali veselog melosa, praćeni intenzivnim hardcore zvukom konstantno dižu i spuštaju energiju, vešto je držeći na ivici nesputanim entuzijazmom čitavog benda, čiji članovi, čini se, ne poznaju koncept umora. Bez obzira na broj godina i statičnost tehnike disanja potrebnu da bi se glasno i melizmatično pevalo i/ili sviralo, niko iz Kultur Shock-a nije zastao, što je mlada i vitalna publika mogla samo da pokuša da isprati. Mada svi prepoznaju i jednako pozdravljaju etnos koji nas vezuje, pogotovo muzikom, motivi „Ederlezi“ se naglo zaokreću u „Build A Wall“, ne dajući previše mesta sevdahu bez obznanjenog licemerja prema brendu Orijenta i Balkana.

Na već impresivni tempo kojim diktiraju, u otežavajuće, a potpuno neosetne okolnosti, frontmen Srđan Đino Jevđević dodaje i to da je dug put iz Sijetla, te preko evropskih gradova – „Jedva preživjesmo“. No, bez dalje žalbe, veče jednakom lakoćom nastavlja uz svesrdno „Jala! Jala!“ koje se ori iz publike tokom „Istanbula“, praćenog pesmama sa najskorijeg albuma „D.R.E.A.M“, „Superevil“ i „GG Likes Be Nice“, koje postepeno atmosferu, a i temperaturu, dovode do ključanja. Budući da su proslavu svojih 25 godina postojanja koju je odložio koronavirus odlučili da proslave simbolično, baš ovako klupski, uljudno gurkanje je uveliko preraslo u skakanje koje je pretilo ili da potopi barku ili da joj probije spuštenu tavanicu gomilom ruku i pokojom nogom.

Univerzalnost jednog poklika koje je „Opa!“ bila je više nego dovoljna da se publika potpuno rastavi i raspojasa, čime je „God is Busy, May I Help You?“ izmamila i prvi crowdsurf tokom solaže na trubi, evocirajući prizor sa kakve alternativne svadbe, gde se umesto kola vrti glavom, a umesto bidermajera baca pivo. Iako multikulturalnost, kao glavni činilac ovog sastava, upravo zahteva postojanje pojedinačnih kulturnih identiteta, drugost različitih naroda i narodnosti nije nevešto eksploatisana kao jedina tema muzike Kultur Shocka. Na ovo podseća „Racist Song“ koja okreće drugo lice ove nacionalne posebnosti, bez koga upravo i ne može biti nikakvog ugnjetavanja ni marginalizacije po ovoj osnovi. Ponos lako prerasta u šovinizam ako ima prizvuk nadmoći, te Đino u sred pesme traži trenutak tišine kako bi podsetio „Da su fašisti svuda oko nas – Ne dozvolite im da ponovo dođu na vlast. Na bilo kojem jeziku, na engleskom, na japanskom je sljedeća pjesma, na našem, mi moramo da se sjetimo da im nikada više ništa ne smjemo dati. Nikad ništa više.“

Kao što je i najavio, sledila je „Taiyou“, još jedna pesma sa najnovijeg albuma, čiji je autor i tekstopisac bivši basista benda, Masa Kobayashi. Da vokalni trileri bliski našem podneblju ne zvuče naročito drugačije od tradicionalnog enka pevanja, dokazao je Đino koji vešto smenjuje narativne sa vokalnim, kao i grlenije sa nazalnijim deonicama, potvrđujući svoju profesionalnost time što nijednom nije napregao ili izgubio glas. Ono što mu zadaje nešto muke jeste poliglotsko smenjivanje, zbog čega se izvinjava što „Ponekad nezgrapno govori na našem jeziku, al’ to će mi moja braća i sestre oprostit’, jer ja dugo vas nisam vidio.“

Koristi priliku da napravi šalu na svoj račun, ističući da je tek skoro otkrio internet i društvene mreže, ali ovaj kratak momenat smeha preokreće u iskreno prizanje da se „uvijek bojao Beograda i Zagreba“ kad je svirao. „Bilo je razloga što – muzika koju sam ja svirao – bilo je razloga da se bojim. Međutim, kad sam došao prvi put sa ovim bendom u Beograd i u Zagreb, skontao sam da se ja u stvari nisam bojao vas, da sam se bojao ovih što pišu u novinama. Skontao sam da je između nas jedini problem sa kompletnom scenom na ovim prostorima naš kompleks od nas samih. Zove se balkanski kompeks. Čitav svijet koristi našu kulturu, a mi se nešto stidimo od nje. Ne treba se zajebavat’ s tim, treba je ozbiljno shvatit’ – prihvatit’, ne prihvatit’. E, to me najviše impresionira kod vas, sada mnogo mlađih ljudi nego ja – Vi ste ono što jeste i ne stidite se onoga što jeste, zato se i volimo!“

Došavši do suštine stvaralaštva jednog gypsy-punk sastava, ovim razrešava tenziju nakupljenu svim prethodnim tekstovima, a naročito svim opštepoznatim motivima koji treba da nas povezuju i izvan muzike na veseljima, te da ih se ne stidimo ili ih olako komercijalizujemo. Publika ovo glasno pozdravlja i pojačava poklike sa prvom naznakom „Zumbula“, pevanjem nadglasavajući bend. Osim kao prvi duži predah, uvod ove pesme daje mesta i za kratak, no emocionalno veoma efektan lament nad prethodnim govorom, da bi onda „Duna“ i „Nadjia“ vratile sve u nemilosrdni tempo opšteg pank-veselja. Sredinu bine zauzima Amy Denio, koja pored toga što sa vrhunskom lakoćom svira saksofon, klarinet, gitaru i buzuki, ovom prilikom solira sopstvenim vokalom, na opšte oduševljenje publike.

Đino pažnju posvećuje potom i Eleni Govetas, koja se, kako navodi, rodila kad i sam bend, te joj je ovo prvi put da sa njima nastupa kao violinistkinja i prateći vokal, iako su je upoznali kada je imala čitavih godinu i po, i to zahvaljujući prijateljima benda – „njenoj porodici izvanrednih muzičara.“. Glavni deo programa završava se „Sarajevom“, koje nakratko prekidaju problemi sa tehnikom. Iako ovo nije bilo primetno, Đino svakako naglašava: „Kultur Shock je bend koji se ne sramoti ničega što se dogodi na bini, i mi stojimo iza svakog svakcijatog tona!“ 

Umesto bisa, kada bi „oni sad izašli, a mi njih zvali“, pošto doslovno nemaju kuda da izađu od skučenosti Zappe i količine ljudi koja je skakanjem njiše, bend ostaje na sceni za još tri numere, prvo svirajući „naravno“ „Akšam“, te „Romana“ i „Hashishi“, koji vešto prepuštaju publici. Ipak, nakon ovoga je usledio i poziv na još jedan, pravi bis, u koji taman staju „Mastika“ i „Da ye“, završavajući svirku tačno u 23 časa i ne kršeći dogovor sa organizatorima. Ovo vremensko ograničenje ne dotiče okupljene, mokre i slepljene od znoja i prosutog piva, da nastave da sinhronizovano skaču i horski kliču refren poslednje pesme, brideći od adrenalina i ne mareći za upozorenje benda da ako žele da ostanu da se druže možda i pokupe neki virus, sve na svoju odgovornost.