-

Bruce Springsteen and The E Street Band: Poslednja pesma u Monci

bruce springsteenPosle 14 zemalja, 20 gradova i 30 odsviranih koncerata, Bruce Springsteen i njegov neprevaziđeni E Street Band stigli su u Moncu na veliko finale svoje evropske – „Only the S************e“ turneje.

Zeleno, šumovito prostranstvo, nadomak centralne železničke stanice malog grada severnije od Milana, ispresecano ledinama i trkačkom stazom, ove godine ugostilo je, pored redovnih gostiju iz sveta moto sporta, koje zapravo tek očekuje (1 – 3. septembar, prim. aut), sedamdeset hiljada poslušnih posetilaca i posetiteljki. Dakle, svrha posete nije bilo svedočenje ko će najbrže da izveze 53 kruga čuvene staze (Napred Luise!), svrha je bila odaziv na Gazdin poziv.

Naravno, svi znamo kako to izgleda. Kad te Gazda pozove ostavljaš sve što si radio i pojavljuješ se u tačno vreme i na tačnu lokaciju poziva, on namigne, ti skočiš, on pomisli, ti učiniš, tužno zar ne? Međutim, na sreću svih pozvanih, Gazda tog dana bio je – The Boss.

Kako je gro posetilaca i posetiteljki dolazio iz Milana, globlane prestonice mode i dizajna (ovo zvuči tako puritanistički, potpuno suprotno čistoći grada), bila je potrebna snažna logistička podrška koja je mogla veliki broj ljudi organizovano prevesti i sprovesti. Besprekorno, brzo i jednostavno, gotovo bez zastoja, dugačkim redovima stizalo se do jedne od ledina u kojoj je prostor poprimao vašarske obrise i mirise.

Menjanje novca u tokene, još jedan od festivalskih, vašarskih štoseva, te redovi, ali brzo pokretni redovi za pivo, hranu, vodu (koja je u nekoliko navratna nestajala?!) bili su „prepreka“ do koncertnog prostora (najveće ledine), koji se nakon dobra dva kilometra šetnje kroz šumu i livade otvara, puca i ostavlja snažan utisak – Dobro je da sam se odazvao/la.

Negde nakon pola 8, Sunce je još držalo svoj položaj i išlo svojom stazom, a članovi E Street Banda, su se polako, bez pompezne najave, peli na binu i izazivali reakcije publike. Dok se nisu sa gazdom suočili, posetioci i nešto glasnije posetiteljke su reagovale na dobro poznatog Stevena Van Zandta, koji je u dugom crnom mantilu s velikim šeširom na glavi izašao skoro kamufliran i obelodanio svoju dobro poznatu muzičko-filmsku facu u čijem centru se nalazio prepoznatljiv beli osmeh.

Još sporije, gotovo robotski, Gazda je izlazio poslednji. U nemogućnosti da zadrži osmeh, primicao se središtu bine i zauzeo poziciju ispred mikrofona, dok je žuti telekaster već držao poziciju na njegovom ramenu. Kratko i glasno izustio je One, two, three, four, čime je fenomenalno planirani događaj u Gazdinom izvođenju otpočeo sa „No Surrender“.

Iako mrak još nije pao, publika je igrala jer je On tako hteo. Na svačiju radost komandovao je pokretima, emocijama i raspoloženjem, a njegov savršeno naštimovani E Streat Band mu je čitao svaku misao, te se bez prestanka iz jedne pesme prelazilo u drugu. Pred kraj prve, bilo je dovoljno samo upečatljivo bubnjanje Maxa Weinberga da bi Bruce uskočio sa I hear the sound of your guitar  („Ghosts“), a da bi Steven i Nils Lofgren (poznat i kao član sastava Crazy Horse Neila Younga) pustili svoje gitare da zveče ledinom ispred njih.

Ipak, u narednim numerama izvedenim, Bruceova gitara bila je najglasnija i to tamo gde se najmanje očekivalo – u solo deonici. Tako su „Prove It All Night“ i „Letter To You“ čašćene solo deonicom na gazdin račun (račun kuće takoreći), na jednom od dva izbrazdana telekastera.

Komunikacija na sceni odisala je izvanrednom spontanošću, te se svaki instrument nadovezivao jedan na drugi u svojim deonicama. Samo ponekad bilo je potrebno Gazdino „Come one, Nils“, „Come on, Steve“ ili „Come on, Jake“ (Jake Clemons), ne bi li momci shvatili da je na njih red da zasijaju ili da, kako je to Steven bezbroj puta radio, podele mikrofon sa njim i pomognu mu da dvoglasom izvuku one zahtevnije vokalne deonice.

Međutim, najprirodnija komunikacija vibrirala je između Bruce i Maxa, iako je on zbog Sunčevog svetla nosio crne lenonke, znao je kad treba da uvede u „The Promised Land“ i da znak Bruceu da baci gitaru tehničaru (ovaj put bez posledica) i usnom harmonikom povede bend. Tokom sviranja harmonike koristio je svoju pasarelu ka publici, što je nju, mahom mlađe dame naslonjene na ogradu, bacalo u svojevrsnu ekstazu idolopoklonstva (u najpozitivnijem smislu te reči), čijim ekspresijama se ne svedoči svaki dan, ali govori o veličini i snazi idola, odnosno njegovih pesama.

Posebno zanimljiv detalj desio se u toku pomenute pesme kada je kamerman zabeležio blizu ograde devojčicu sa transparentom Bruce, this is my Glory day, što je imalo za posledicu Bruceov prilazak mladoj dami, odsviran solo na usnoj harmonici, samo za nju, i naočigled svih prisutnih šeretsko poklanjanje usne harmonike devojčici, čime se Springsteen doživotno urezao u njen život i prouzrokovao prve nežnije emocije – publika kupljena, predstava uspela na samom početku.

Tako kupljenu publiku potpuno je razgalila „Out In the Street“, te nasmejala „Darlington County“ jer je Steven tokom dugog uvoda u pesmu svirao „Honky Tonk Woman“ od Rolling Stonesa, izazivajući sve one u Stones majicama (a bilo ih je dosta) na reakciju posebnog intenziteta. Time je atmosfera otišla dođavola – zaposleni hitne pomoći batalili su traženje eventualne žrtve nestanka vode i stali su igrati uz violinu Soozie Tyrell i Jakeov saksofon – znali su oni da Gazda sve drži pod kontrolom, kao što je držao blago nategnutu žicu, prouzorkujući ton dok je istovremeno blagim pokretima ruke nameštao frizuru i smejao se u jednu od kamera. Kakav showmen!

Usijanu atmosferu, polako je napuštalo Sunce, koje je svoju stazu ostavljalo zvezdama na stanovanje (Bajaga likes this). Bruce, kao da je to osetio ili savršeno planirao te je najavio kraj dnevne smene i otpočinjanje noćne obradom pesme sastava Commodores – „Nightshift“.

Sporim padanjem mraka, velika ledina se pretvarala u mali klub, a znamo kako je u manjim, zagušljivijim prostorima. Prisnost publike i izvođača postane izraženija, emocije preplave prostor i čeka se ventil koji će iz nabujale, ali prijatne tenzije odvesti viškove.

Noćni program počeo je u „Mary’s Place“ (kakvo iznenađenje!), te je, kako to u klubu obično biva, Gazda imao potrebu za direktnijom komunikacijom sa publikom. Dominantna emocija njegove priče bila je seta, odnosno tuga. Vidno pogođen odlaskom njegovog prijatelja Georgea Theissa, na akustičnoj gitari uz pratnju trube Barryja Danieliana saopštio je prisutnima da je on „Last Man Standing“, odnosno jedini živi član njegovog prvog sastava The Castiles. U takvom raspoloženju izvedena je vanvremenska stvar „River“. Gazdina emocija tekla je od najbližeg do najdaljeg sektora publike, obuzimala je prisutne i evocirala uspomene na teška vremena od kojih niko nije izuzet.

Kako bi se pronašao ventil koji bi fino kanalisao setu, moralo se posegnuti za nekim starim adutima, prearanžirati ih, te predstaviti ih s ciljem osvešćenja da i u mraku svetla ima. Tome je doprinela gotovo neprepoznatljiva izvedba numere „Johnny 99“ – odličan šlagvort za „Because the Night“, tokom koje su zvezde na kratko sišle u telefone posetilaca i posetiteljki, kojima je zabeležena Nilsova odigrana pre nego odsvirana solo deonica.

Tokom izvođenja Džonija, osetila se raskoš E Street Banda. Od stadionskog izvođenja pesme „Ghosts“, do klupskog izvođenja „Johnny 99“ – prava američka narodna pesma s gomilom instrumenata i instrumentalnih deonica, violinom, gitarama, pedal steelom, cikom i vriskom. Sve vreme trajanja te izvedbe mogli ste vizualizovati američki bar, pun Jenkija, koji bacaju flaše i opuške, što u nemogućnosti da drugačije izraze emocije, što u opštem raspamećenju. Bio je to povratak u veseljačku atmosferu u kojoj su izvedene i „She’s the One“, „Wracking Ball“ i „Badlands“ kojom je završen regularni deo, a usledio je duboki naklon publici.

Povratak iz naklona na svoje muzičke pozicije otkrivalo je zamor benda – Ti ljudi se jedva kreću, daju sve od sebe, a nisu ni tako mladi. Tek se ušlo u treći sat koncerta i znalo se da ima još.

Iako govor tela nije lepršao E Street muzička lokomitiva stuštila se u „Born to Run“ snagom na koju bi najnovije lokomotive bile ljubomorne, te se blago spustila u „Bobby Jean“, da bi svačije voklane sposobnosti ponovo ujedinila u izvedi pesme „Glory Days“, tokom koje se desio verovatno i momenat večeri – baka na ramenima unuka. Steven ju je prvi primetio, upirući prstom u nju ne bi li je Bruce video, a Bruce kao da je izbegavao pogled i suočavanje sa svojom vršnjakinjom, od koje je delovao nešto svežiji, makar spolja. A baka, k’o baka. Gledala je Brucea kao svog unuka, slala mu neme poljupce i da je imala jednu, onu najslađu bombonu, sigurno bi smogla snage da mu je dobaci na binu.

Nakon scene sa bakom, a tokom trajanja „Glory Days“, Bruce i Steven su se igrali sa kamerom. Utrkivali su se ko će bliže da joj priđe. Bruce je postavljao pitanje Je l’ dosta, hoćemo kući, dok je Steven uporno odgovarao Ne, hoćemo još. Bezuspešni Bruceovi pokušaji da nadjača Stevena i preduhitri ga ka kameri rezultirali su uključivanjem publike u raspravu – Hoćemo kući? Dobio je jednoglasno Ne!, a njegov odgovor kao da je bio, ukoliko nećete kući onda igrajte – „Dancing in the Dark“.

Intermeco u igranju po mraku služio je za predstavljanje benda. Upečatljivo predstavljanje svakog člana E Street sastava trajalo je dugo, a njime je dirigovao niko drugo do Gazde lično. Kako potpisnik ovih redova ne bi skrnavio vrlo originalno predstavljanje svojim doživljajem, predlog je da konsultujete YouTube, uz napomenu da na izgledu Brucea Springsteena u nasilno rastrguntoj košulji sigurno zavide i pola veka mlađi muškarci.

Zadivljena Gazdinim tonusom, publika u Monci biva ponovo razgaljena, ali ovaj put pesmom „Tenth Avenue Freeze-Out“, tokom i nakon koje se osmelila da naruči pesmu. Da, da naruči. I uspela je! Bruce je odsvirao ono što je nekada redovno radio. Za kraj svoje evropske turneje, i pored velikog broja svojih pesama koje bi sigurno gađale gde treba, a nisu odsvirane, odsvirao je mash-up „Twist and Shout/La bamba“. Raspevani glasovi, nasmejana lica, razgirani ljudi, fanfare – svadbeno raspoloženje i atmosfera za finale.

Vidno raspoložen domaćin događaja, Bruce, ispraćao je članove E Street Banda, zagrlivši se sa svakim i prozborivši sa svakim po neku reč. Kada je ostao sam, umesto da ode, okrenuo se ka tehničaru, zatražio gitaru, obesio je o rame i dodao stalak za usnu harmoniku oko svog vrata. Vraćanje na osnove. Sam uz pomoć gitare i harmonike odsvirao je „I’ll See You In My Dreams“, zaokružio ceo događaj izrazivši ponovo dominantu emociju koju je lakše nositi kada se sa drugima podeli. Poklonio se, zahvalio i poručio Vidimo se uskoro.

Ciklično, kako to u životu biva, velikim finalom publika je osvojila veliku nagradu Monce. Na odazvan poziv prisustvovala je predstavi za pamćenje i doživela je ceo krug koji je postao vidljiv, tek kada je Gazda ostao sam s gitarom u rukama. Za dva sata i pedeset minuta protrčao je kroz karijeru, a završio je predstavu onako kako je karijeru počeo – sam na akustari. Jasno se tokom tih dva minuta trajanja oproštajne pesme mogao videti niz od Roberta Johnosna, Buddy Hollyja, preko Elvisa, Dylana, do Neila Younga i Springsteena, poslednjeg velikog trubadura s misijom da podeli osećanje, napravi atmosferu i uključi ljude u svoj krug jer kao što se ne zna kad je počeo, ne zna se ni kad će se završiti.