Petkom se obično ide naaaaaaa posaaaaaaaaao, ali zato veče ostaje slobodno za odlučan ulet u „Vikend“ i potragu za potencijalnim „Afterom“, a kako bolje to uraditi nego s bendom koji u svojim pesmama veliku pažnju posvećuje svim ovim razdobljima izuzetno važnim za razvoj, ali istovremeno i sunovrat (kako ko gleda na to) svakog homosapijensa – pankerskim cirkuskim rolekosterom zvanim Bolesna Štenad.

Kao predgrupa za nastup u Festu izabran je apatinski pank sastav Majkan. Ovaj bend donosi čist pank zvuk pretežno inspirisan sastavima koji su aktivno stvarali na Balkanu 90-ih godina, ali im nažalost za razliku od većine tih bendova nedostaje harizma. Izrokali su oni propisno sve te pesme, zvuk je bio dobar, ali na kraju je jako teško da bilo šta od toga zapamtite.

Teme kojima se bave su milion puta viđene: plakanje za bivšim ljubavima, cirkanje s ortacima u kafani ili ispred radnje, srećna stara vremena, besparica, a muzička pozadina je kao da ste AI softveru tražili da napiše pank pesmu. Pesme kojima oni kod svojih vršnjaka i kafanskih drugara žele da podstaknu osećaj nostalgije se mogu smatrati najboljim delom njihovog opusa (koliko god i ta tema bila izlizana), čak se može reći i da su numere o provodu i cirkanju ok jer bar nikoga ne vređaju, ali definitivno pesme u kojima na šovinistički i površan način pišu o ženama stvarno predstavljaju najniži stadijum na koji neki umetnik može da se spusti (reč je o pesmama „Keva“ i „Prava šansa“ , ali i „Ljubavna“ ne zaostaje mnogo). Na sve to još nekako degutantnije postaje što se u prvim redovima moglo videti i mlado i staro i muško i žensko kako peva stihove ovih pesama.

Trojka iz Apatina završava svoj set simbolično pesmom „Laku noć“, a na binu se propisno uniformisani članovi benda Bolesna Štenad, koje smo do tada u klubu mogli videti u civilkama, penju na binu. Namazani su „ratničkim“ bojama, pretežno u šarenim majicama, a gitarista Kiza se posebno isticao u svojim zlatnim pantalonama, a bogme i u tome što je prvi imao priliku da se obrati publici na sebi svojstven način i najavi da će koncert kako to najčešće i biva početi prvom pesmom. I tako za sami početak, pesmom „Bijelo dugme“ , prizvaše Bregu svog sastava, frontmena Aleksandra Markovića Lamu. Jedina razlika je što Lama ne regrutuje članove tako što ih tera da pevaju Mjesec, već je u ovom slučaju to najčešće reč kokain.

Nastavljamo s teškim temama u pesmi „Nikad“ u kojoj ceo sastav zaskače mikrofone, a rifovi i udvojeni glasovi počinju ozbiljno dobro da zvuče i pokreću prve redove. Na kraju Lama se žali da ipak ne može više ove teške teme i moli Kizu da pređu na nešto lakše, što ovaj zdušno ne prihvata i počinje s još težom numerom „Problem“ . Ovo „još jednom“, na samom kraju pesme to smo ukrali od Caneta, to je ono jedan poziv menja sve. To je zapravo kad zoveš iz rominga pa ti stigne račun 300 hiljada. Taj poziv defintivno menja sve, ispovedio se Lama publici.

Nakon što ga je Lama upozorio da mu je opet progledao, Kiza namešta pantalone i započinje da skačući svira uvodni rif pesme „Komšinice“ koja se na nastupima ovog benda uvek pretvara u pesmu publike koja je i ovog puta jedva čekala da Lama okrene mikrofon ka njima kako bi u glas otpevali da nam uzmem jedan tikveš, vrati se zbog dece… A bogami, eto i prve ozbiljnije šutke na samom kraju ove pesme kad ulazimo u pravo pankersko ubrzanje.

Lama se u jednom trenutku pretvorio u šminkera i jednom od najvernijih fanova nacrtao par ratničkih linija na licu. Na ovaj način ga je, može se reći, učinio jednim od Štenaca. Zatim, bend ulazi u mali muzički omnibus sačinjen od kratkih pesma s prvog albuma benda. Slede „Izbacivač“ koju publika dočekuje razjapljenih vilica u svakom refrenu, „Letnji hit“ u toku kog se Lama simbolično uvija i glumi da se maže psećim govnima kako ne bi imao bore, a nakon toga sledi jedan od prvih hitova benda, „Infostan“ .

Za kraj ovog bloka bend prelazi u najnoviji materijal i pesmu „Sunce sija“ koju neočekivano završavaju pre kraja, a Lama se pravda kako je bolje da piju pivo između pesama, nego na primer kiseonik, mada nastavlja i s tim da nije ni kiseonik loš ukoliko u sebi ima neke dodatke, tipa, pogađajte jednom, naravno kokain. Onda neočekivano Lama počinje da peva nemamo kokain pesma je kratka, stara smo škola Pekinška patka, što je ceo bend skapirao u sekundi i zajedno s njim i publikom koja je u glas otpevala ime ove velike novosadske grupe završio ovaj blok pesama.

Publika još jednom biva počašćena time da preuzima višeglasje u pesmi „Multnietnička atrakcija“ koja ovom prilikom pored standarde ekipe već pomenute u tekstu dobija i pojačanje u vidu Borisa Vlastelice iz Repetitora i Bojana Slačale iz Artan Lilija. Gitarista Šulc počinje da proizvodi nekakve zujeće tonove koji su Lamu očigledno asocirali na Toma Morela, pa upućuje publici pitanje Ko svira Audioslave u ovako teškom trenutku, a onda počinju pesmu za koji je Lama, po njegovim rečima, uložio 20 godina kako bi napisao tekst, koji glasi isto kao i sam naziv pesme „Do You Wanna Sniff Some Coke“ . Naravno ako pogledate kako su završili pesmu „Sunce sija“ sasvim vam je jasno da oni kokain ni nemaju, tako da je stvarno teško razumeti zašto su ovako provocirali sve prisutne nudeći im beli prašak (možda su imali neko Aće, ali to nije to čisto belo, sigurno belo o kom su pevali).

Vraćamo se ponovo na teške teme, a Lama uleće u publiku kako bi otpeva „Dobri Noje“ direktno u lice prisutnima. Takođe, dosta je moćno bilo čuti kakve sve vriske je u stanju ovaj čovek da proizvede, pa su za tren svi imali utisak da su na nastupu najbesnijeg benda koji kombinuje hardcore s Maks Kavalera vokalima. U tom celom zanosu Lama se penje na binu i obara stalak za bubanj, ali zahvaljujući svojoj dovitljivosti odmah se izvlači rečima šta je bre ovo, otkud bubanj ovde!?

Iako su već nekoliko puta u toku nastupa proglasili da je neka pesma poslednja, Kiza, Lama i Džib se skupljaju iznad liste kako bi izvećali šta je sledeće, ali onda tip iz publike dobacuje da nisu svirali „Drž’ga“ na šta Lama „ljutito“ pita benda pa bre ko je pravio spisak ovih pesama, lepo kaže čovek nismo svirali „Drž’ga“, pa nije Vučić pravio spisak, ne može baš za sve Vučić da pravi spisak. Odvaljuju sviranje ove za malo zaboravljene pesme koja kombinuje spori rif koji neodoljivo podseća na Bjesove sa cigla-malter speed pankerajem, a onda uleću u „Dan koji nikad nije došao“ koju su pozajmili od Nikole Vranjkovića.

Dolazi na red pesma koja će se sasvim neočekivano pokazati kao najemotivnija pesma na nastupu. „Kuc kuc ko je“ je još jedna numera koju je publika jedva dočekala kako bi odrala svoje glasne žice. U trenutku brejka, ili kako god se ono zvalo, Lama zaboravlja tekst i na kraju se izvinjava tvrdeći da se to desilo jer je izuzetno emotivan i dodao eto šta emocije urade od čoveka. Nastup završavaju starom dobrom „Život je lep“ .

I tako još jednom bez kokaina, još jednom bez manekenki i ko zna još bez čega o čemu su lagali u svojim pesmama, Bolesna Štenad ipak uspevaju da svoje fanove, uz sve te ispale, ipak pošalju kući ili na put koji će se završiti na afteru u petome danu, sa vilicama koje ih bole od smeha i glasovima koji će ujutru morati da trpe visok nivo promuklosti.

Harizma koju ceo ovaj bend nosi je neupitna, njihovo sviranje i nastup takođe, tako da zaista i svi fanovi još uvek, pored samog benda, i dalje čekaju odgovor na to pitanje postavljeno još na trećem albumu. Ostaje samo nada da će četvrti album kad već u sebi imati tu altruističku numeru „Do You Wanna Sniff Some Coke“ konačno dovesti do ispunjenja ovog sna svakog mladog rokera.