Ove godine organizatori Arsenal Festa su i Beograđane počastili prvoklasnim koncertom u prepunoj bašti Studentskog kulturnog centra kao uvertiru pred festival u Kragujevcu. Hedlajner je, svakako, bend koji su mnogi dugo čekali da ponovo poseti naše krajeve – Body Count.
Isti su prethodni koncert održali još davne 1997. godine samo koji kilometar dalje u hali „Pionir“, a koji se i dan-danas prepričava po svojoj kontraverznosti. Osobito je da mi Jugosloveni izuzetno cenimo i poštujemo svakoga ko se drznuo da u tim turbulentnim i ne baš bezbednim godinama razmakne bodljikavu žicu, razvučenu oko granica naše stare i napaćene države, i nastupi uprkos svim dobronamernim savetima, a Ice T i Body Count deluju kao savršen bend koji to i može.
Ipak, nije moglo bez varnica, pošto je Ice T na vrhuncu koncerta od pre dvadeset i kusur godina skinuo košulju, pokazao dres Crvene zvezde i podelio publiku na Delije i Grobare, partizane i četnike, dezertere i ratne profitere i na još ko zna koliko drugih podela koje samo Srbi mogu da izmisle. Godinama kasnije kroz čaršiju kruži mit da je Ice T taj isti dres nosio i u Zagrebu, ali nećemo sada o tome.
Vratimo se na početak u tačno 20 časova i prvu predgrupu ove večeri, Powerstroke iz Belgije. Naizgled krajnje zanimljiv višegeneracijski sastav doveden, navodno, na ličnu incijativu Ice T-ja. Sviraju čvrst crossover, težak, na momente i melodičan, ali nadasve moćan i žestok zvuk. Masni gitarski rifovi melju vazduh između benda i još uvek malobrojne publike dok bubanj udara po svim unutrašnjim organima posetilaca. Pevač benda Bavo Coene bi se stilom oblačenja lagano uklopio među Zvezde Granda, ali nećemo sad puštati negativne vetrove stereotipa i predrasuda, ovo je slobodan svet. Glas mu je solidan, ali treba napomenuti da bend i ne stavlja akcenat na pevanje koliko na muziku.
Najupečatljivija figura na bini je novi basista benda, Holanđanin Mark de Smit, simpatični starkelja duge, sede kose i brade, veoma profesionalan i prekaljen u svom poslu, pre svega zbog činjenice da svira modernu muziku koja nije kao takva postojala dok je on bio mladić.
Nakon energičnog, ali slabo propraćenog nastupa od strane malobrojne i ne baš zainteresovane publike na scenu se penje druga predgrupa, momci iz južnog Velsa pod imenom Astroid Boys. Njihova muzika se najpreciznije može definisati kao grime, uz naravno primese raznoraznih stilova i žanrova, pretežno sa UK scene. Tamnoputi frontmen Traxx već ima mnogo više uspeha u animiranju publike svojim proaktivnim pristupom, ali i činjenicom da se zvezde večeri uveliko spremaju u pozadini čekajući da se i ovaj zanimljivi, ali eventualno prekratki nastup završi. Gitarista je klasičan ostrvski đilkoš kojeg možete uklopiti u bilo koji britanski bend od Happy Mondays do Blur; njegova gitara prži svojim kranči zvukom na ivici hardcorea vešto uklopljenim sa bitovima i semplovima DJ-a i gruvom bubnjara.
Negde oko 21:30, sa prvim kapima kiše, sa zvučnika se čuje grmljavina nadaleko poznata kao „Raining Blood“. Body Count izlaze na binu i počinju kako se od njih i očekuje, pržački i prljavo uz medley čuvenog Slayera. Fešta se nastavlja uz ništa mirniju „Bowels of the Devil“ sa prvog albuma, te „Manslaughter“, „No Lives Matter“ i naslovnu numeru benda. Ice T, po običaju, uvek ima šta da kaže i šta god kaže nailazi na oduševljenje publike, sa centralnom temom rasne nejednakosti u Americi, ali i pominjanjem svog predsednika, njegove politike i njegove žene. Tu, naravno, ne zaobilazi da iskaže privrženost našem narodu zbog porekla sopstvene supruge Koko.
Jako je nezgodno u savremeno doba biti iznenađen setlistom izvođača jer se te informacije mogu pronaći na bezbroj Internet stranica, ali jako je lepo kada vidiš da bend izvodi stvar koju je svirao na samo jednoj od prethodnih tuce koncerata, a upravo je to slučaj sa pesmama „Necessary Evil“ i, ruku na srce, prekratkoj „Voodoo„.
Sa kratkim osvrtom na istorijat benda i članove kojih više nema, sledi autobiografski set uz „Drive By“ i „There Goes the Neighborhood“ koje kroz rafal gitara i doboša savršeno oslikava život i gangsterski sukob sukobljenih crnačkih bandi u losanđeleskom kraju South Central.
Svaki Body Count fan, favorizovao novi ili stari materijal, mora priznati da apsolutno svaka uživo odsvirana pesma pripada profilu benda i njegovoj antologiji, pa je to slučaj i sa „Black Hoodie“ i „Talk Shit, Get Shot„. Sam kraj regularnog dela koncerta dočekan je, prirodno, uz himnu benda „Cop Killer“ sa sugestijom Ice T-ja da to postane i himna Srbije. To bismo već mogli razmotriti, uzimajući u obzir da nas mnogi klasifikatori razdvajaju, osim „ljubavi“ prema službenicima u plavom koja nas, očigledno, spaja.
Ice T nam je onda pokazao kako se izvodi virtualni bis jer mu je, po sopstvenim rečima, mnogo mrsko da silazi sa bine i čeka da ga publika pozove nazad, pa se svetlo samo na nekih pola minuta prigušilo dok je nabijena masa zviždala i dozivala bend „nazad“. Bis kreće uz prekratku, ali opet žestoku obradu Suicidal Tendencies „Institutionalized„, praćenu naslovnom numerom drugog albuma „Born Dead“ i, na samom kraju, pozitivnom porukom pesme „This Is Why We Ride„.
Kada se sve sabere i oduzme, hedlajneri i predgrupe nisu mogli mnogo bolje od onoga što su nam pružili, organizatori su morali da razmotre veći prostor za održavanje koncerta jer je bašta SKC-a bila prepuna, kao i da predvide gužve ispred šanka i mobilnih toaleta. Mogli bi, u budućnosti, promeniti cenovnik pića ukraden verovatno iz nekog kafića na Adi, mada je pozitivna stvar što se pivo nije sipalo u plastiku već se davalo u originalnoj ambalaži.
