Početkom radne nedelje regionalni mediji naših naroda i narodnosti izveštavali su kako je Ljubljanu zahvatilo nevreme praćeno obilnom kišom i olujnim vetrom. Međutim, nacionalnom vremenskom prognozom, kako to obično biva, uz savete za slojevito oblačenje završeni su centralno informativni programi medijskih kuća, te je ono slovenačko nevreme totalno zapalo u drugi plan, a nije trebalo. Zašto? Zato što je sasvim neshvatljiv razlog zbog kojeg je prošuteno da se ukaže na uzrok klimatske pometnje u Ljubljani.

Dakle, ono što niste čuli u tim vestima jeste činjenica da je to nevreme došlo pravo iz okruga Notingem, preletelo pola Evrope i stuštilo se u Ljubljanu, u Medija centar – Cvetličarna. Meteorolozi i ljubitelji gitarske muzike su nevremenu nadenuli kolokvijalno ime – Blue Öyster Cult (BÖC).

Počelo je kako nevreme obično počinje, prvo smrkne, a onda se i natmuri. Upravo su tako, tmurno-ljutih obrva i pogleda, iza smrt-crnih stakala, uprtih u publiku (valjda, prim. aut) izašli Eric Bloom i Buck Dharma. Zauzimanje pozicija, kratko domunđavanje i oluja je prostor prvo obojila crvenim i crnim bojama, odnosno – „The Red and the Black“. Odmah prvi ozbiljan test za glas sedamdeset osmogodišnjeg Erica. Tanak i oštar kao sečivo, ali u tonalitetu, Bloom je iznosio svoje vokalne deonice, mada zbog potrebe da se na njih skoncentriše gestikulacijom rukama podržavao je svoj glas, te je gitara sa prepoznatljivim logoom na njegovim ramenima visila kao ukras i zaklanjala majicu na kojoj je vrlo krupnim slovima pisalo Godzila.

Početak oluje bio je dovoljno iznenađujući, te je odmah bilo potrebe za stručnim licem, odnosno – „Dr. Music“. Nešto svečanije odeven Buck je prašio svoju bezglavu gitaru na tirkizno plavom kaišu koji se trljao o LSD dizajniranu košuju, uvučenu u farmerke, na čijem kraju su bile plave cipele na štiklu (Buck je visok svega 1,57m, prim. aut). Nakon svoje prve solo deonice, pogledao je ka publici, podigao naočare i razvukao osmeh. Nije ni loša ova kiša, a? Dajte još malo đavoljeg nevremena. Molim, može – „That Was Me“ – pravo sa poslednjeg studijskog izdanja.

Trenutak kada je publika, popunivši tek nešto više od pola koncertnog prostora, shvatila da su pred njima autori velikih pesama definitivo se oslikao u horskom pevanju pesme „Burnin’ For You“. Iako je to veče publika dolazila iz mesta od Vardara do Triglava i pričala naš jezik, tad je počela pevati na stranom ili univerzalnom jeziku muzike koji udružuje i čini trenutak većim od života jer Time ain’t no reason, got no time to slow.

Tako podgrejane, petočlani sastav na bini je posetioce i posetiteljke pozvao na žetvu – „Harvest Moon“. Jasno je bilo zašto je četiri mikrofona neophodno da se sav vokalni raskoš sastava ozvuči. Osim sviranja gitare, klavijatura, odnosno bas gitare, pored Bucka i Erica, pevali su Richie Castellano i Danny Miranda.

Danny (desnoruk) kao da je sve bas linije imao u prstima na levoj ruci te je sve vreme desnom publiku mogao da animira, tražeći joj da peva prateće vokale, da mu maše ili da one na galeriji inspirše da naprave dobar vizuelan verenski otisak. Time, Danny je doprinosio atmosferi koja je, za jedno kišno veče, već bila vanserijski pozitivna, samo se čekala iskra koja će dići sve u vazduh.

Na iznaneđenje prisutnih iskra nije bila nijedan hit sastva. Bio je to put ka paklu – „Hot Rails to Hell“. Da li je u tom trenutku sam đavo ušao u Bucka Dharmau ili šta je, ali Buck je demonstrirao sve ono od čega su njegove gitarske sposobnosti satkane. Brzi, kratki filovi, dugačke, prebrze, ali melodične solo deonice koje su izlazile van okvira pesme, van okvira muzike i odlazile u nepoznanice koje su mogli samo njegovi prateći muzičari u tom trenutku svojim instrumentima postići. Verovatno ne postoji stariji (možda ni mlađi), brži i melodičniji gitarista od Bucka na kugli zemaljskoj, koji vas jako brzo može povesti na gitarsku ekskurziju, a onda vas i jako naglo vratiti u početnu poziciju (ako ipak postoji, potpisik ovih redova čeka Vaše pismo). Nakon dugačke ekskurzije i povratka u pesmu, kao da se ništa desilo nije. Vrlo važna i snažna karakteristika benda – izleti.

Buckova ekskurzija imala je posledice po način sviranja Julesa Rodinoa jer je koža njegovog doboša završila koncert ranije – pocepana. Menjanje doboša poslužilo je Ericu da se okane klavijatura, koje je lani zauzeo, uzme gitaru i dođe do svog mikrofona, te predstavi članove benda. Cela mini drama (menjanje doboša) u kojoj je učestovalo neshvatiljvo mnogo ljudi odgodilo je „Buck’s Boogie“, pesmu kojoj je Dharma potvrdio sve o njemu već napisano.

Snažan talas, poput majske kiše, zapljusnuo je Cvetličarnu. Redom su se nizale „Then Came the Last Days of May“, tokom koje je Buck završio na kolenima, a kako i ne bi kad je  slomljeno proživljavao posledice trgovine narkotika koja je otišla u krivom smeru i oduzela dva mlada života. Posle kišnog talasa vanzemaljska svetla i „E.T.I.“, da bi se vrlo brzo sve prebacilo na još glasnije i tuplje odzvanjanje koraka – „Godzila“. Raskomoćen, još dok je na klavijaturama bio, Eric Bloom hvatao je svoje poslednje vokalne zamahe snage i oduvao Cvetličarnu lakoćom kojom je Godzila rušila Tokijo.

Nakon glasnog, obilnog rušenja, praćenog grmljavinom Buck je zauzeo centralnu poziciju koju je pratio i jarak, a beli svetlosni snop. Svirao je neobično i neobično dugačko gitarsku deonicu koja ja bila praćena deonicom zabeleženom na loop pedali. Neobičan trenutak beležili su telefonima jedan iz roudi ekipe, Jules i Danny, dok Richie i Eric nisu bili vidljivi publici. Pomislili biste – Koji đavo? Međutim, nije đavo nego sama Smrt – „Don’t Fear the Reaper“.

Vanvremenska numera, napisana u trenucima kada je Buck mislio da zbog konstatovanih srčanih mana neće mnogo živeti, pouzrokovala je ponovno horsko pevanje i najveći broj telefona usmerenih na njega i ostatak benda. Ona je poput svih važnih BÖC pesama imala taj važan, a lep izlet u naizgled nepovratno, ali zapravo jako povratno i smisleno, čak ciklično, izlet koji je strahu od Smrti davao zavidan argument da je sve u redu i da sve ima smisla, samo fali malo strpljenja koje je instrumentalno pretočeno u nekoliko Buckovih nepovezanih tonova.

Usledilo je nesvakidašnje dugo opraštanje od publike za planirani bis. Kao i odlazak, povratak na scenu je bio jako spor, što je njegovu planiranost dovelo u pitanje. S peškirima oko vrata, flaišicama vode i umornim, ali zadovoljnim osmesima, momci su zauzeli svoje pozicije i bez pauze isprašili „Tattoo Vampire“ (kakvo iznenađenje!), „Harvester of Eyes“ i „Cities on Flame With Rock and Roll“.

Odgovorni, povučenim, kakvim ih muzički svet smatra, BÖC su zapalili grad, ali konstantno nosili protiv-požarnu kišu, a potom i obilni vetar da brzo osuši posetioce i posetiteljke, govorivši im – Hej, ne plašite se nevremena.

To nevreme jeste bila verovatno najbolja stvar koja je zadesila Jubljanu ovog leta. Ona je stigla naprasno, silovito i ostavila snaže i neočekivane posledice te se poslednjim tonovima, zagrljajima, potpisanim omotima i rukovanjma otisnula dalje, čak prekookeanski i zauzela poziciju iznad jedne od narednih lokacija u Sjedninjenih Američkim Državama, ostavivši nejsedinjene postjugoslovenske države i njihove državljane raspamećene u nejasnom odgovoru na pitanje da li je kult plavih ostriga stvarno to veče natupao samo za njih ili su to bili plodovi njhihovih velikih snova.