Poslednji vikend u maju zaključen je pitanjem svrhe čovečijeg postojanja, koje su na prepoznatljiv način sinoć postavili Bjesovi u dvorištu Banovine.
Dočekan sveopštim oduševljenjem, ovaj kultni alternativni rok sastav nije gubio vreme na pozdrave već odmah otpočeo sa davanjem onoga po šta su Nišlije došle. Prvi udarac bila je ’94. i pesme „U osvit zadnjeg dana“ i „Vraćam se dole„. U dvorištu Univerziteta je s vremenom postajalo sve tesnije usled povorki ljudi koji su dolazili. Upečatljivo je da su to različiti ljudi i po godinama i po raznim drugim merilima koje čovek može da smisli. Međutim, ono što ostavlja bez daha i ostaje duboko urezano u sećanju jeste snažno jedinstvo koje se dalo osetiti već pri samom početku.
Ogromna energija se zalelujala uz taktove „Sve će se doznati“ i „Dar“ tražeći svoju manifestaciju između ostalog i u agresivnim komešanjima prvih redova poznatih kao šutke. Najnemirniji i često, mada nije pravilo, najmlađi izdanci su, kao po običaju, tik uz binu, dok su oni stariji i mudriji što, opet, nije pravilo, smešteni u ne tako egzaknim redovima iza. Svi zajedno su naizgled mirovali uz hit „Ona te voli“ i radosno skakutali uz atipično melodičnu obradu pesme od Braće Left „Aikido„.
Iako se veče ne može jasno podvojiti na uvod, razradu i zaključak (bis naposletku nije odglumljen), kao da je nešto novo zaiskrilo sa klasikom „Gavran“ za koju publika nije štedela grlo. Nakon zanemarljivo kratke pauze i prigušenog svetla za mikrofon kao glavni vokal pojavio se basista Marko Marković i otpevao početnu deonicu. Bilo je jasno da se prisutna ogromna snaga sve više oslobađala činivši idealan trenutak za prvu „Istinu„, pesmu iz dvehiljadedevete. Sledeća „Istina“ koja je kasnije izvedena je obrada metal benda Machina.
A između dve istine za održavanje ovacija bile su zadužene autorske pesme „Kad mi stane dah„, „Kiša„, „Avioni pevaju„, kao i obrade sa poslednjeg albuma „Svetla Svetlosti“ kakve su „Nebo“ (Električni orgazam), „Odvedi me do reke“ (Imperium of Jazz) ili „Ustaj majko zemljo“ (The Stone). Kao po običaju posebnu naklonost i simpatije izazvala je obrada pesme od Majki „Lutak iskrivljenog lica„. Više guru negoli frontmen benda, Zoran Marinković Marinko je sasvim diskretno dodavao atribute umetničkog performansa ukazujući na činjenicu da se sinoć dogodilo nešto više od muzike. Bubnjar Ramon Hamel je uskakao za pojedine pesme sa poslednjeg albuma da odmeni iskusnog Miroslava Marjanovića. Svi skupa su zajedno sa svetlosnim efektima zračili sa bine i jasno je da među njima vlada skoro pa porodična toplina. Marinko se nije libio da pokaže svoje izuzetno moćne glasovne sposobnosti otpevavši deonicu jedne od starih srpskih pesama po sopstvenom nahođenju usput ukazavši na to da srpski narod nije uopšte glup.
Nirvana kojoj se težilo dovela je do pesme koja predstavlja besmrtnu uspomenu na Kurta Kubejna „Ko te vide taj se seća„. Pošto su izvedene himne „Čak i da mogu sve„, „Ime“ i „Bolje ti“ naslućivao se kraj posve jedinstvenog tročasovnog koncerta nakon deset godina koliko Bjesovi nisu samostalno nastupili u Nišu. Ali taj kraj se samo naslućivao. Niti je bio poželjan niti se moglo jasno reći kada će se dogoditi. Publika je uporno uzvikivala u jasnoj nameri da što duže zadrži ove osobene gornjomilanovačke rokere iz plemena Zli Dusi. „Verujem„, „Želja„, jedina pesma sa prvog albuma koja je odsvirana, „Moj izbor„, i konačno zatvaranje uz pesmu „Vreme je„.
Posetioci su još dugo ostali da stoje bezuspešno dozivajući i time odali počast bendu koji definitivno ostavlja teško izbrisive tragove na ostrvu alternativne rok muzike.
