Bitipatibi, dreamy pop, shoegaze bend iz Beograda, poznat na srpskoj muzičkoj sceni još od 2009. godine i od samog starta sastav koji je vrlo drugačiji od ostalih nastupio je sinoć u beogradskom DKSG-u. Popularan možda zbog psihodeličnog zvuka ili šaputanja umesto pevanja, a možda baš zbog toga što o ljubavi sviraju na vrlo intiman način.

Bilo kako bilo, ovo je svakako bend koji svojim melodijama unosi dašak novog talasa u ovaj poprilično dominantno zagađeni muzički haos. Stoga nas ni ne čudi što baš Bitipatibi nosi epitet jednog od najvažnijih alternativnih rok sastava koji su se pojavili u zadnjoj deceniji na ovim prostorima. Ovaj bend definitivno nije za svakoga, i verovatno je to baš jedan od razloga zašto ovoliko dugo opstaje uprkos svim trzavicama.

Iako ne nastupaju toliko često, poslednji put smo ih mogli čuti u Domu Omladine, krajem decembra prošle godine, kad su melanholiju razlili po čitavoj sali. Ovog puta je ipak bilo dosta romantičnije i svedenije. Sam koncert je počeo čak 40 minuta kasnije, ali to nije ubilo entuzijazam i iščekivanje studentarije i onih, malo starijih obožavalaca. Dok smo čekali početak koncerta, na video bimu su se smenjivale fotografije mačaka, koje su dosta podsećale upravo na omot albuma Lešnici divlji, iz 2013. godine.

Na binu je izašao prvo bubnjar, Ernest Džananović, koji je odmah seo u ugao i počeo da daje takt palicom, a za njim i relativno novi član benda, Đorđe Radunović, ali i već dobro poznati gitarista, Dejan Toškov, uključujući i vođu benda, Unu Gašić, srpsku Hope Sandoval. Čim je zakoračila na scenu, Unu je zapljusnuo talas ovacija i lepih reči. Una se samo skromno nasmešila i zahvalila, stala za miksetu i zamolila da se svetla pogase, kako bi magija mogla da počne. Ljudi su se zavalili u svoje udobne stolice, zatvorili oči i prepustili se talasu emocija.

Za sve one koji nisu nikad pre nisu bili na koncertu Bitipatibija, treba da znaju da je to više čulno iskustvo no vizuelno. Dobar deo koncerta, nismo mogli da vidimo Unu, jer je bila oblivena mrakom i prelepom kestenjastom kosom koja joj je skroz prekrivala lice, ali to ne znači da nismo mogli da je čujemo. Prsti su joj veći deo koncerta bili na mikseti, gde se poigravala sa zvukovima, dok je njen tih i nenametljiv glas prodirao u svaku poru tela. Una je koncert započela hitovima kao što su „Letnja pesma„, „Mi smo od šećera“ i „Zgrade„.

Ernest je kao i uvek u potpunosti dominirao bubnjevima i zatvorenih očiju je vatreno udarao u ritmu, dok je Dejan vešto prelazio prstima preko gitare, ne obazirući se na sve nas. Đorđe je pak vrlo ozbiljnog lica svirao svoju gitaru, pogleda uprtog negde daleko. Izgledali su kao jedan četverac koji svira samo za sebe i zbog sebe, a mi smo samo puki prolaznici u tom njihovom performansu. Većini pravih fanova to zaista nije smetalo, ali bilo je i onih koji su želeli neku veću interakciju muzičara sa publikom. Činilo se kao da je bendu nedostajalo energije da bi bili bliži publici, ali opet, moramo reći da je Bitipatibi bend koji stvara muziku za sanjare i da kao takav nikad nije imao nameru za nekim ekspresivnim performansom isprepletanim skakanjem, đuskanjem, vikanjem. Ipak je ovo bend za sve one nesnađene putnike u vrtlogu misli.

Na polovini koncerta, Una je konačno izašla iz mraka i sela za klavir gde je izvela verovatno najomiljeniju pesmu publike, „Milutine„. Celom salom se prolio talas sete kad je krenuo prvi stih „Milutine, Milutine, neko gleda te, neko traži te…“ Ljudi iz prvih redova su horski zapevali zajedno sa Unom, koja je hipnotisano svirala za klavirom, potpuno van ovog sveta. Una i ostatak benda su bili okupani toplim bojama reflektora i u vazduhu se mogla osetiti nostalgija o kojoj oni već godinama pevaju.

Svi mi koji volimo one koji ne vole nas ili smo izgubili one koje smo nekad voleli, smo se mogli pronaći u mnogim stihovima ovog itekako kvalitetnog benda i svaki trenutak u njihovim pesmama je kao nekakav delić života kojeg više nema.