Tokom vikenda, tačnije u subotu, 18. juna, odigrao se četvrti po redu Bad Music Boogaloo. Pet nastupa za skoro šest sati svirke. Drugi i drugačiji organizatori bi ga verovatno razvukli na dva dana. Ipak, mudrom odlukom koncertne agencije Bad Music For Bad People, u ovakvom, maratonskom izdanju, svirke žanrovski raznovrsnih izvođača stopile su se u jedinstvenu celinu.
Festival je otvorio domaći bend Bag of Dicks. Nije ih dugo bilo na sceni, te je ovo bila odlična prilika da se podsetimo njihovog pankoidnog garažnog zvuka. Distorzirani bas, ljutiti vokal i teški bubnjarski ritmovi su žestoko prodrmali okupljene, adekvatno ih pripremivši za ostatak večeri.
Nakon kraće pauze, na binu je izašla Elli De Mon. Dok se ova sićušna Italijanka, sa gitarom u ruci i desnom nogom opasanom zvončićima pela na scenu, postojala je bojazan da će njen nastup delovati mlako u odnosu na prethodni. Od prvog takta nas je uverila u suprotno. Elli sama vredi kao ceo bend. Nogama daje ritam po bas-bubnju i dobošu, dok metalnim slajdom iz gitare izvlači garažni bluz.
Vokalnom interpretacijom donekle asocira na Alison Mosshart – od prigušenog i šaputavog pevušenja do agresivnog ispaljivanja stihova u mikrofon. Italijanski temperament u svemu tome igra važnu ulogu. Tokom nastupa Elli je predstavila autorske numere. Za kraj je ostavila Grinnin’ In Your Face, čiji je tvorac legendarni Son House.
Ako su pesme Elli De Mon publiku odvele na muljave obale Misisipija, LHD su nas prebacili pravo na morsku pučinu. Bend čine Lada, Hrvoje i Dinko, iz nekadašnjih Bambi Molestersa. Uprkos tome što su stari znanci beogradskog auditorijuma, ovo je prvi put da nastupaju okupljeni oko nove grupe. Lada se, otuda, u jednom momentu i našalila kako im je ovo prvi nastup u Beogradu.
Promovisali su debitantski, nedavno objavljen album Off The Grid, te se i repertoar sastojao uglavnom od pesama koje se na njemu nalaze. Ime voljenog benda je promenjeno, broj članova redukovan, zvučni opseg proširen, ali se ni trunka kvaliteta nije izgubila. Odveli su nas LHD na surf po sideričnim predelima, provozali po priobalnim putevima i na kraju nas naveli da, uprkos instrumentalnoj prirodi njihove muzike, na dogovoreni znak uzvikujemo: „La Bruta”, uz taktove istoimene pesme.
James Leg je skoro čitavu deceniju miljenik domaćeg slušateljstva. Stoga se, još dok su se on i bubnjar, Andrew Jody, uštimavali za svirku, publika nagurala pred binom. Svi žele da budu u prvom redu kad Leg izvodi svoj mračni obred nad električnim klavirom. Uprkos manjim tehničkim problemima, dvojac je zagrmeo Have To Get It On. Legovi fanovi su znalački pratili i pevušili svaki stih. Od Drinkin’ Too Much do neobičnog spoja numera Casa De Fuego i Can’t Stop Thinkin’ About It. U jednom trenutku je James izjavio kako im je ovo poslednji nastup u okviru turneje. Zamor se, pak, ni u jednom trenutku nije osetio. Bespoštedno i raspomamljeno do kraja svirke, uz Fire and Brimstone.
Za kraj je ostao premijerni nastup sastava Endless Boogie. Legende o njihovim svirkama stigle su odavno do Srbije. Međutim, snimci sa albuma i video zapisi koji kruže internetom ni izbliza ne mogu da dočaraju intenzitet izvedbe ovog kvarteta. Ne treba zaboraviti da su u periodu između 1997. i 2008. svirali samo uživo, ne objavivši nijedno zvanično studijsko izdanje. Otuda je pravi način da se doživi njihova muzika isključivo na koncertima. Započeli su sa preko dvadeset minuta dugom verzijom pesme Vibe Killer. Odgovorno tvrdim, da su samo tu jednu numeru vrteli tokom skoro dva sata, umesto četiri, ili pet koliko su ih izveli, publika ne bi bila ništa manje oduševljena.
Bubnjar Harry i basista Mike besprekorno drže hipnotički ritam beskonačnog bugija. Gitarista Jesper Eklow na poseban način kombinuje slajd i wah-pedalu, tvoreći psihodeličan ugođaj. Paul Major, pak, glasom podseća na Captaina Beefhearta, a imidžom zaziva davno prohujale rokerske dekade. I ne samo imidžom, već i soliranjem po žicama Gibsona.
Dok solira, Paul, poput mnogih gitarista, mrda ustima. Ali, za razliku od njih, on kao da priča, čantuje poput kakvog šamana, ili izgovara nekakve bajalice. O kakvoj god magiji da se radi, uspela je u potpunosti. Nakon prvih par minuta, svi su počeli da se njišu u ritmu, i u stanju nalik transu nastavili do kraja večeri. Apsolutni vrhunac bila je pesma Smoking Figs In The Yard.
Par minuta pred ponoć, svirka je završena. Po nonšalantnoj komunikaciji članova Bugija sa publikom tokom pauza između numera, ali i nakon završenog nastupa, čini se da im se beogradski auditorijum dopao.
Posle par godina, Bad Music Boogaloo se vratio. U velikom stilu, kako bi se to izlizanom frazom reklo. Dalo bi se o svakom od nastupa pisati još onoliko. Impresije su beskrajne i ostaje da ih sabiramo dok iščekujemo novo izdanje ovog festivala.
