Da je neko onim, sada starijim i prekaljenim damama i dasama, koji su gospodina Davida Coverdalea gledali kada je prvi put gostovao u srpskoj prestonici (tada sa Deep Purpleom), rekao da će za to ponovo imati priliku nakon više od 40 godina, da li bi mu poverovali? Verovatno da ne, pa koje su šanse, je l’ da? Ali, zato i postoji ta nebrojeno, a opet nikad dovoljno puta pomenuta i istaknuta, nedovoljno istražena, a svemoguća sila zvana muzika, zvana rokenrol, koja vrlo lako može da zavrti planetu kako joj je volja – a mi smo tu samo da uživamo u vožnji, pratimo njen ritam, osluškujemo njen preglasan šapat, poletno igramo njenu igru.
Beogradski stadion Tašmajdan sinoć je ponovo imao tu čast da na svom tlu, odnosno bini, pusti grandioznu belu zmiju da „gmiže“ i da sve prisutne, kojih je bilo blizu deset hiljada, smesti na svoja široka leđa i povede u noć. Prava životinja bi, doduše, verovatno otišla u pravcu neke džungle, ali ova sinoćnja, čuvena britanska rokerska i brendirana Bela Zmija, iliti Whitesnake, odabrala je nešto malo drugačije – u ovoj džungli umesto lijana, previsoke trave i beskrajnog drveća, susrećemo se sa nesvakidašnjom, bombastičnom eufonijom koja nadražuje sva naša čula, pa čak i ono šesto u koje neki sumnjaju da postoji (da, postoji!). No, dok su posetioci tek zauzimali „startne“ pozicije i bivali nesvesni toga šta ih to tačno čeka prilikom čak petog gostovanja ovih velikana u poslednjih trinaest godina, veoma zanimljiva predgrupa je otvorila veče i u krajnje ležernom maniru ih zagrejala.
U pitanju je bend Nikole Pejakovića Kolje, koji je malo iza 20 časova otpočeo svirku i bez mnogo priče i pompeznosti odradio sjajan posao. Ekipa iskusnih i vrsnih muzičara koju predvodi autentičan frontmen svojih oko pola sata je iskoristila kako i dolikuje – profesionalno, sa poželjnom dozom topline, uz pozitivnu atmosferu koju su lagano uneli na stadion. Njihov prilično „ukusan“ koktel sačinjen od bluza i roka, a posebno začinjen specifičnim Nikolinim vokalom, bio je pristojno recipiran i propraćen čak i plesom vrlo razdraganih i veselih dama u prvim redovima. Bio vaš cup of tea ili ne, bend je napravio sasvim lepu podlogu za ono što će uslediti, i za šta, na prijatno iznenađenje, nije moralo predugo da se čeka.
Pauze između predgrupe i headlinera uglavnom znaju da potraju i osnovna uloga im je što veće iritiranje i provociranje publike dok iščekuju svoje bogove u ljudskom obličju da kroče na scenu – ali sada to, zapravo, nije bio slučaj. Nekih dvadesetak minuta po završetku prvog nastupa, bez famoznog spuštanja zavesa i predugih uvoda, nakon čuvenog hita „My Generation“ od The Who koja je sevala sa razglasa, pojavili su se i – Oni. Iako ume biti nezgodno upotrebljavati reč „bogovi“ jer često sa sobom nosi mogućnost subjektivnog preuveličavanja, verovatno bi se većina sinoć prisutnih usaglasila sa tim da je ovde to sasvim prikladno. Snejkovci kao da su sišli sa svog hard rok Olimpa na tašmajdansku binu, uz sopstvene gromove koji su (na početku) dopirali sa zvučnika i eksplozivno svima stavili do znanja da su sada tu i da se sve prebacuje u šestu brzinu – ma, šta šestu, menjač koji oni koriste je na daleko višem i intenzivnijem nivou od onog klasičnog.
Krenuvši vatreno uz hit sa svog legendarnog albuma iz 1987., „Bad Boys“, Mr Coverdale je u svom karakterističnom stilu vodio seksualno konotirani ples sa svojim čuvenim stalkom, što je samo još više doprinelo tome da atmosfera od samog starta bude na rangu šumskog požara. Čovek koji je vrlo blizu sedamdesete godine života, sinoć je, naročito u prvoj polovini koncerta, isijavao frapantnu količinu energije i snage koja nije aficirala verovatno samo one što su sazdani od kamena. Bez previše monologa u toj etapi, nanizala su se još dva dragulja iz gore pomenute, za njih zlatne dekade, „Slide It In“ i „Love Ain’t No Stranger“, koja je bila prva da se horski pevala i oduševljeno prigrlila. Kako je bend ove godine izdao novi album „Flesh And Blood„, koji i jeste povod za ovu turneju, odsviran je i jedan od prvih singlova s njega, „Hey You, You Make Me Rock“. Iako se nove numere uvek dočekuju s dozom rezerve kada su imena sa ovako dugim stažom u pitanju, može se reći da ovo ipak nije prošlo loše, naprotiv – osetilo se znatno uživanje prilikom izvođenja i potvrdilo da penzija i dalje ne bi trebala biti u opticaju za ovu zverku, još uvek ona ima snage da „ujeda“.
Setlista je bila iznenađujuće bogata sa većinski starijim repertoarom na radost mnogih, pa smo tako imali priliku da čujemo i zavodljivu „Slow & Easy“ u malo sporijoj varijanti, kao i jednu od najlepših i prvih im balada koja je zauvek osvojila srca fanova, „Ain’t No Love In The Heart Of The City” – suvišno je reći da se i ona pevala u glas i da se tada već orio ceo stadion, kako i priliči u datoj situaciji. Još jedna nova stvar, vesela i provokativna „Trouble Is Your Middle Name“ ponovo nas je razmrdala, a onda je došao trenutak za special treat, gitarski duel. Joel Hoekstra i Reb Beach, dvojica vrhunskih gitaroških majstora sa međusobno potpuno različitim stilovima i manirskim pristupima sviranju, „nadmetali“ su se desetak minuta i sve „zavisnike“ od gitarskih „iživljavanja“ doveli do potpunog ludila – onog pozitivnog, naravno. Ova pauza je ujedno poslužila i Davidu da odmori svoj glas koji je, iako se počelo osećati da gubi snagu u drugoj polovini večeri, iskoristio kao pravi profesionalac i maksimalno u skladu sa svojim mogućnostima, što zaslužuje samo reči hvale i ono čuveno „kapa dole!“ Uostalom, kada čovek ima harizmu u onoj meri u kojoj je ona zastupljena kod njega, i daleko „gore“ stvari bi mu se „oprostile“ – hej, jedan je David Coverdale!
Regularan deo koncerta se samo na kratko nastavio sa poslednjom novom trakom, „Shut Up And Kiss Me“, a odmah nakon nje je usledio kratak, ali efektan bubnjarski solo performans legendarnog Tommy Aldridgea. Tommy ne jenjava u tome da redovno fascinira svojim umećem i magijom koju sprovodi nad svojim instrumentom, čak i sada u ovim godinama – jer, i njemu se bliži sedamdeseta! „Najskuplje“ pesme su, kao što je bilo i za očekivati, ostavljene za kraj – jedna od najpopularnijih balada, „Is This Love“, kojoj je prethodio topao razgovor s publikom, izazvala je lavinu osećanja koja su treperila nad Tašmajdanom, i uskoro krenula da svetlucaju zajedno sa munjama koje su bile sve učestalije.
„Give Me All Your Love“ i „Here I Go Again“, himne dekade ekscesa su sa sobom donele buru i bukvalno i figurativno – dok je rokenrol požar bukteo u punom jeku i bivao još jači sa nezaobilaznom „Still Of The Night“, sa neba je stigao pravi pravcati – potop. Isprva skoro nesvesni toga šta se tačno dešava, i bend i prisutni su nastavili da „reže kroz noć“, dok odjednom svi nismo postali mokri doslovno do gole kože – ali to nikog nije zaustavilo. Iako je oluja imala znatan downside u vidu toga što nije više bilo tehničke mogućnosti za bis, na to se gotovo i zaboravilo jer su svi članovi, do poslednjeg tona poslednje numere, ostali na bini i, uz sve opasnosti koje to nosi, srdačno i uz široki osmeh nazdravljali srpskoj publici te uz dubok naklon otišli, verovatno nazad na Olimp da regulišu vremenske prilike.
Često se polemiše oko toga šta je to što je tolike rok bendove iz davnina održalo relevantnim na sceni i dan danas i šta je to što nekim novim klincima fali u odnosu na ove „matorce“? Nije da postoji striktna definicija, niti je išta u rokenrolu moguće striktno definisati, ali ono što je činjenica je da je osim rada i truda koji se uvek prvi ističu, u jednakoj meri potrebno i hrabrosti, sreće, pomalo (ili poviše) i ludosti, a bogami i „onog nečeg“ što reči ne opisuju. A kada je to sve u kombinaciji, što se potrefi samo odabranima, onda dobijete jedan Whitesnake – svojevrsnu instituciju u kojoj je možda baš frontmen taj X faktor, koja ni sad ne preza od toga da vas ugrize i trajno inficira svojim slatko otrovnim muzičkim opusom, koja ne mari ni za sve oluje sveta već svoj posao radi sa strašću i ljubavlju i posle toliko godina.
Sinoćnji spektakl je bio van vremena za sva vremena, jedan od onih nestvarnih koncerata koji ispisuju istoriju kako same grupe, tako i grada koji je imao to zadovoljstvo da je ugosti – i da sa svima koji su bili deo ove žestoke čarolije zauzme specijalno mesto u toj magičnoj zemlji zvanoj memorija. Bela zmija još uvek juriša punom parom, nemojte je zauzdavati niti osporavati, već upijajte njen „otrov“ – u ovom slučaju vam neće skratiti, no produžiti život, ako su već note ono što teče kroz vas umesto „tamo neke tečnosti crvene boje“.
