Tokom vikenda je održano dvodnevno, peto izdanje festivala Bad Music Boogaloo, prvi put na velikoj bini.
U petak je, zahvaljujući koncertnoj agenciji Bad Music For Bad People, Beograd bio prestonica surf rocka. Prvo veče festivala, održano u Domu omladine, obeleženo je nastupima bendova LHD i Messer Chups, trenutno jednima od najvećih predstavnika ovog zvuka na svetu.
Publika se isprva stidljivo okupljala ispred sale Amerikana, sve dok LHD nisu zasvirali prve taktove. Odjednom smo svi nahrupili ka bini, a bend nam je pod noge bacio daske i velike talase, na kojima smo jezdili do kraja večeri. Kako poštovaoci ovog sastava, još iz vremena dok su nastupali kao Bambi Molesters, znaju, njihova verzija surf muzike ne vodi na stereotipne osunčane plaže Kalifornije. Naprotiv, ona vodi na noćno putovanje. Surfer, odnosno slušalac, pritom nije siguran jaše li još uvek po okeanu, ili se nekim čudom našao među zvezdanim predelima.
Numere sa debitantskog albuma, Off The Grid, su se smenjivale, a najbolji trenutak svirke bio je negde pri sredini, kada je bend jednu za drugom izveo Shoot The Bear i Blue Umbrella. Sveukupnom ugođaju je svakako doprinelo to što je uz Ladu, Dinka i Hrvoja nastupio i Sven Pavlović na ritam gitari. Didlijevski ritmovi koje je ispaljivao tokom pesme Boiling Water, Dreamy Girl zaista su doveli do ključanja atmosfere. LHD su se tako još jednom pokazali kao miljenici beogradske publike, sa kojom su se nakon još par pesama rastali kako bi binu prepustili žanrovskim saborcima.
Nakon kratke pauze, nastupili su Messer Chups, ruski bend koji je u par navrata nastupao u Srbiji. Njihova verzija surf rocka budi drugačiji sloj asocijacija od onog koji stvaraju LHD. I dalje je tu noar milje, ali prebačen u ambijent horor filmova B produkcije, stripova nastalih sredinom prošlog veka i crno-belih crtaća Maxa Fleishcera. Gitarista Oleg Fomchenkov podražava Drakulu, dok je basistkinja Svetlana Nagaeva preuzela ulogu Zombirele, hladne i odsutne pin-up lepotice. U tom smislu amblematske su numere koje su se i preksinoć našle na repertoaru Insomnia of the Mummies i They Call Me Zombie.
Na svojim nastupima Messer Chups izvode u skoro jednakom odnosu izvode autorske i tuđe numere. Oduševljenje koje kod publike izazivaju obrade The Model Kraftwerka, Pop Corn Gershona Kingsleya , ili pak legendarna Misirlou Dicka Dalea, pritom je jednako kao kad sviraju svoje pesme, kao što je, recimo, Magneto. Otuda su se u petak odigrala čak dva vraćanja na bis.
Nastup sastava LHD i Messer Chups u okviru petog izdanja Bad Music Boogaloo festivala svedočio je o vitalnosti surf muzike i prikazao nam neke od njenih iteracija. Ostalo je da se spremimo za drugo veče i tvrdi garažni rokenrol koji će nam isporučiti The Monsters.
Subotnje veče donelo je potpuno drukčiji ugođaj. Svi koji su se negde oko 21h zatekli ispred Doma omladine mogli su da uoče tri prilike koje sede na stepeništu, posmatraju prolaznike i grad u koji su došli. Ispostaviće se u toku večeri da The Monsters stvaraju kontakt sa publikom kakav se retko mogao videti. Kada su se presvukli u scenske kostime, momci su izašli ispred sale Amerikana, rukovali se sa svakim posetiocem ponaosob i ležerno proćaskali. Potom su se popeli na binu, a sa raglasa je krenula Mandy Barrya Manilowa. Dok se vrtela ova sladunjava pop balada, trio iz Švajcarske je mirno stajao i sa šeretskim smeškom merkao publiku. Pri poslednjim taktovima dohvatili su instrumente i počeli da stvaraju neviđenu buku, koja je prerasla u pesmu Love I Never Had.
The Monsters, uprkos tome što izgledaju kao gimnazijski profesori, sviraju sirovi garažni pank rok. Za svoj umetnički credo kao da su uzeli onu Kojinu: „Ako ti je mnogo glasno, da pojačam još malo”. Furiozni ritmovi i žestoki rifovi, režeći vokal gitariste i pevača Reverend Beat-Mana tekstovi koji nose dozu uvrnutog humora, ali i angažovanosti. Tako su numeru More You Talk, Less I Hear posvetili svima onima koji su učestvovali u jučerašnjem protestu. Negde pri sredini koncerta basista je sišao u publiku i podelio podmetače za čaše na čijoj je prednjoj strani logo benda, a na zadnjoj tekst pesme Yellow Snow Drink, koju smo horski otpevali. Smenjivale su se numere Blow Um Mau Mau, Stranger To Me, Smell My Tounge, a oficijelni deo je završen uz High Heels And Mini Skirt.
Trio je na kratko napustio binu, ali su se vratili na bis, tokom kojeg su izveli još par pesama. Šou je, na opšte oduševljenje, završen uz Happy People Make Me Sick.
U vreme kada su stariji garažni bendovi poput The Obliviansa neaktivni, ili se pak, kao The Gories kreću ispod radara, a mlađi su se priklonili artističkijim rokerskim formama, važno je postojanje sastava kao što su The Monsters. Oni čuvaju iskonsku prirodu ove muzike. Stoga je njihov debitantski nastup izazvao toliko oduševljenje domaće publike, a sudeći i po reakciji trija iz Švajcarske, biće još prilika za susret sa njima.
Bad Music Boogaloo je ovoga puta prezentovao bendove sa ove strane Atlantika. Nedostatak američkih izvođača nije se ni osetio, jer su ova tri sastava ponudila pravi rokerski ugođaj. Zbog toga se verni auditorijum raduje novim izdanjima ovog festivala.
