Autopark u Elektropioniru: Iz vedra neba pravo u rebra

Dva singla oko novogodišnjih praznika, samostalan koncert početkom januara, niko ne bi rekao da se radi o Autoparku, zar ne? Doslovno krcati Elektropionir sinoć je imao čast da se u njemu održi jedan od boljih koncerata tek počele godine. Naravno, postoji faktor frekventnosti kada je Autopark u pitanju i to automatski podiže ocenu koncerta, ali i da su legende „nove srpske scene“ aktivne kao bilo ko od kolega, ovo bi i dalje bio koncert koji pomera iz zone komfora.

Iz zone komfora pomerio je i publiku, a po onome što smo mogli da vidimo i Ognjenku Lakićević. Olja je, poput Majkla Stajpa na onom čuvenom lajvu „Country Feedbacka“, prosula sebe sirovo i bez pardona kao nikada do sada. Sa sve ironično novogodišnjim šljokičavim ajlajnerom, čuvenom šiškom preko face, Olja je u duksu zagospodarila celim Elektropionirom čim se popela na binu. Utegnut bend pod vođstvom maga gitarskog komponovanja Nikole Berčeka zvučao je bolje nego na studijskim snimcima, što je zaista poduhvat kada su njihovi snimci u pitanju. Tokom čitavog trajanja koncerta, od prvog takta „La Reuniona“ do poslednjeg takta jam sessiona koji se dešava na kraju „Majamija“ na kraju ove fešte, intenzitet emocija nije jenjavao, naprotiv!

Gledati Ognjenku kako peva sa istim, ako ne i većim žarom, kao da se sve ovo dešava u diskografskom vrhuncu benda, prosto je neprocenjivo. Bilo bi jako jako licemerno™ ne pomenuti savršeno uigrani bend i Srđana Popova (Sergio Lounge) na basu i pratećim vokalima bez kojeg bi se teško mogle zamisliti sve buduće inkarnacije ovog benda.

Dok će bilo koji nežniji indie bend ostati u okvirima svojih albumskih mogućnosti, večno buntovna Ognjenka, kao i uvek, bira onaj put koji je daleko više podložan odronima, pa je bukvalno svaka pesma pogađala direktno u rebra. Preintenzivna „Orwell George“, odlično prihvaćena „Poslednja pesma“, uznemirujuća „Ovde, ispod zemlje“ i jedan od najjačih momenata na koncertu „Tvoja zabava“ sekle su kroz mlađanu publiku koja se obrela u Elektropioniru.

To je po intenzitetu sekundarni, mada veoma bitan utisak od sinoć. Publika je uglavnom bila mlada. Klinci koji su bili prvačići kada nam je Autopark spakovao „Osećanja za poneti“ sada su tu, puštaju da ih Oljina poezija i emocije prožimaju. Potpuna predaja muzici dešava se na dva fronta, da budem iskren, granica između njih bi trebalo da bude ivica bine, ali se to u ovom slučaju nonšalantno briše. Oljina iskrenost u glasu, preko muzičkih aranžmana za kojima ostatak srpske scene kasni već godinama, daje neponovljiv osećaj. Zaista treba pohvaliti neverovatnu sirovost koju nijedan domaći autor ne poseduje na bini i prava je šteta ako Autopark opet zataji, jer nam ovo zaista fali.

Mora se pomenuti ono što je basista Srđan Popov uspeo da stvori od „13/13“, dajući joj novi život sa nešto bržom bas linijom koja oplemenjuje već neverovatnu harmonijsku rapsodiju koju Berček svira na gitari. Na sve to, prelepo atmosferične klavijature i legendarni Lav Bratuša na bubnju daju prizor koji je toliko blizak savršenstvu. Kao šlag na ovom kesten pireu, Olja je pesmu izvela sa cigaretom u rukama, najutentičnije što je mogla i ako nekom nije bilo jasno do sada, bilo da je u Amerikani, bilo da je u Elektropioniru, bilo da peva „Kapisle svetle“ ili „13/13“, Ognjenka Lakićević je autoritet na domaćoj sceni.

Da se publika pitala, koncert bi trajao bar sat duže, ali i ono što smo dobili sinoć bilo je više nego dovoljno da nam da dugo iščekivani fiks Autoparka. Do sledećeg viđenja, ljudi, nadamo se da će biti što pre. Beograd vas voli!

POSTAVI ODGOVOR

Unesite svoj komenar!
Unesite svoje ime ovde