-

Arctic Monkeys na Summer Well festivalu: „Želim sve da vas upoznam“

Arctic Monkeys
foto: arhiva

Ukoliko vas je proteklog vikenda put naneo u glavni grad Rumunije, u Bukurešt, imali ste prilike da se, pored ogromnih, divnih zgrada (vernih replika arhitekture drugih evropskih gradova, neki bi rekli) i živog, burnog, starog dela grada, koji je ceo zapravo jedna vazda otvorena i, za balkanske uslove, veoma pristupačna kafana, provozate do Buftee, svega dvadesetak kilometara od kafane Transilvanija, zbog koje ste naravno i došli u Bukurešt.

Zašto biste išli u rumunski gradić zvani Buftea?

E, pa vidite ovako. Tamo se održava muzički festival pod imenom Summer Well, koji će se nesumnjivo, u narednim godinama, naći na mapi letnjih destinacija koje želite obići. Cena karte za tri dana festivala pristojna – osamdesetak evra za kojih vam je dostupan šarenolik izvor zabave.

Drugog dana festivala izvor zabave, oduševljenja, emocija bila je najveća šefildska muzička atrakcija (nek’ izvine Jarvis Cocker) sastav – The Arctic Monkeys.

Ceo festival je organizovan u šumi. Nekoliko kilometara dugačke, šumske staze bile su ispunjene mladim, veselim, slobodnim ljudima. Na svakih metar do dva po neka distrakcija ili izvor zabave, zavisi šta vas i kako radi. Pedantna, dobra organizacija festivala vam je odmah na ulazu omogućila da uzmete povratnu autobusku kartu za Bukurešt, da uplatite piće na master kard narukvicu, koju zamenite za kartu i da odmah potom utolite svoju žeđ izborom iz širokog asortimana pića.

Kada nastavite dalje ulazite u šumski vašar u kojem su svetlucale oznake za krofne, kafu, kissing spotove, mesta za kuliranje, mesta za hranu, šećernu vunu, gledanje zvezda, punjenje telefona, gledanje filma, razgledanje automobila (da, pobogu, bilo je i toga), kupovinu duvana… Jako malo oznaka vas je upućivalo na muziku, što je problem konzumerističkog, profitnog organizatorskog posla, koji učini festival šarenim, ali ga ne ispuni suštinom – muzikom.

No, ukoliko ste se otrgli, izbegli ili završili sa disktrakcijama, posle dobrih dvadesetak minuta šetnje, zaobišavši manje, stižete na glavno izvorište, stižete na glavnu binu.

Alice Merton
Alice Merton

Nju je te tople subotnje večeri prva okupirala kanadska umetnica, rođena u Frankfurtu – Alice Merton. Alice je promovisala svoj drugi album, nešto setniji i tužniji, ali ne manje đuskav od prethodnog albuma ili singla „No Roots“, kojim je postala popularna i kojim se pozicionirala na muzičkoj sceni. Zagrevala je publiku, provocirajući je da peva prateće vokale, da skače, maše rukama na njenu komandu i dobro se zabavlja vrckajući uz taj skakutavi bas, koji je zujao drvoredima kojim je glavna bina bivala okružena, čak zaštićena od svih drugih izvora zabave (distrakcija).

Iza nje, uz pratnju trep bita prožetog zvukom gajdi izašla je četvroka iz Dablina – Inhaler. Njihov kratak i efektan nastup bila je dobra uvertira za zvuk koji će nešto kasnije dugo ostati da zuji u ušima Rumuna, Rumunki i slučajnih namernika drugih pasoških oznaka. Inhaler je promovisao svoj debi album „It Won’t Always Be Like This“, kojim se predstavio sceni prošle godine. Muzika Inhalera je inspirisana indi sastavima, pop formama i krvnim srodstvom. Ipak je frontmen, Elijah Hewson, sin onog lika iz U2. Ne pada iver daleko od klade, zar ne?

Negde iza 23 časa, dok se spremao teren za šefildske momke, nebo se tmurilo, a munje se počele iscrtavati na nebu. Temperatura vazduha je splasla, ali je u publici bilo potencijala samo za njeno dizanje. Naglo povećanje osetilo već se na samom početku nastupa. Matt Helders, praćen vriskom uglavnom ženskih glasova, prošetao se do svog bubnjarskog seta, uzeo palice i odsvirao najjednostavniji, ali verovatno najpoznatiji moderni bubnjarski ulaz u pesmu – „Do I Wanna Know?“. Uvod prekida savršeno koordinisani, vokalno i gitarski, Alex Turner, jedan od najpoželjnijih dasa u rok svetu, kukovima prateći Matta dok ispaljuje rifove i stihove.

Jako simpatičan transparent je sačekao Turnera odmah po izlasku na scenu, na njemu je pisalo I’ve dreamt about you nearly every night this week i verovatno nije samo on, ona, vlasnik, vlasnica transparenta.

Alexovi kukovi nisu mogli pratiti narednu stvar jer svi znamo kakvu bubnjarsku vratolomiju Matt izvodi na pesmi „Brainstorm“, ali je njena sirovost sa trake odlično uživo ispolirana. Za to su se pobrinuli, pored standardne četvorke na bini sa Majmunima, dodatna tri izvođača, koji su upotpunjavali i bogatili zvuk sa razglasa, što je posebno bilo evidentno i potrebno prilikom izvođenja pesama sa poslednja dva albuma, posledično je „Snap Out Of It“ bio melem za uši.

Arctic Monkeys

Promena gitare u Turnerovim rukama i blago teži zvuk u najavi. Nebo je to neobično savršeno pratilo i nagoveštavalo da će se u jednom trenutku sa munjama pojaviti i kiša, čak pljusak, ali se to nije desilo dok su scene izvođene „Don’t Sit Down ’Cause I’ve Moved Your Chair“ i „Crying Lightning“, tokom koje je lajtšou bio suvišan jer se nebo za detalje pobrinulo.

Poseban dojam na sceni ostavilo je skidanje Alexove gitare sa ramena i pretvaranje Monkeysa u njegov prateći bend. Samo on, sve vreme koncerta, bio je sniman i emitovan na bimovima oko bine. Svi, pa i oni na mestima za punjenje telefona i sa kissing spotova su mogli videti njegovo pedantno svetlo plavo odelo ispod kojeg je isijavala bela košulja. Uredno sređene frizure, Turner se latio mikrofona i poput zavodnika, ali i propovednika u kejv (Nick Cave) maniru otpevao predivan, lagani, tvrdi, ali i mek’, soul Monkeys set koje su činile „Tranquility Base Hotel + Casino“, „Potion Approaching“, „Arrabela“, „Pretty Visitors“…

Prvo pravo obraćanje publike dogodilo se tokom tog seta, kada je Alex izustio – Želim sve da vas upoznam, svakog ponaosob, postavljaćemo pitanja jedni drugima, samo ću ja da prvi počnem – „Why’d You Only Call Me When You’re High?“. Naravno da je publika znala odgovor na Alexovo pitanje, znala je i pitanje, melodiju, refren i istovremeno uspela sve to snimiti svojim mobilnim aparatima.

Alex Turner je u tim trenucima bivao nešto više od običnog šefildskog momka, dobrog držanja i predivnog osećanja za melodiju. Tim setom omađijao je posetioce i podvrgao ih svojim pokretima.

Povratak gitare na njegova ramena, ulazak u „One For The Road“, bio je povratak u realnost – Arctic Monkeys je bend, bend zbog kojeg su posetioci, pogotovo posetiteljke bile tu. Povlačenje dodatne trojke sa bine, ostavilo je prostor momcima da se osećaju kao s početka karijere, te je logično izvedena „A View From The Afternoon“. Tokom nje, konačno u pri plan izlaze i Nick O’Malley sa svojim ogoljenim basom i James Cook s kojim je Alex ukrštao gitare tokom krljačke, prve numere sa debitanstskog albuma Monkeysa, za kojom je usledilo finale regularnog dela.

Obrisavši ruke, čelo i dlanove posle divljih pet minuta pesme, sa povratnicima na scenu ušlo se u „One Point Perspective“, tokom koje se dogodio najsimpatičniji, spontani trenutak u kojem smo dobili potvrdu da je Alex samo čovek. Pred kraj pesme zabrljao je tekst, onda stao, blago odškrinuo usta, prestao da svira, skinuo načare sa glave i zbunjeno zadržao pogled dole. Okrenuo se ka Mattu, podigao ruke i pustio da momci okončaju pesmu. (za sve neverne Tome jedan link potvrde)

Nije mogao bolji način za ispravku da nađe od pesme „505“, koja je razgalila publiku, rasplakala par stotina ljudi i spojila ponovo nekoliko narušenih ljubavnih veza.

But I crumble completely when you cry

Neverovatna je moć pesme, jednostavne dvoakordske progresije, koja uzbuđuje, nadražuje, usrećuje, rastužuje slušaoce. Verovatno prizore ispoljavanje emocije nije mogao ni sam da gleda do kraja, već je pre kraja pesme odšetao sa bine i pustio bend da odsvira poslednji ton, nakon kojeg je scena pocrnela, a munja s neba ponovo zasijala ponovo zapretivši kišom.

Kako se odšetao, tako se i šeretski vratio i otpevao nam verovatno najlepšu pop pesmu današnjice – „No. 1 Party Anthem“. Pored sve sirovosti na početnim albumima, Monkeysi imaju te lagane, mirne pesme, prepune isprepletane harmonije, sa dovoljno ponavljanih reči koje odzvanjaju i ostaju upamćenje. U tim numerema su najlepši Turnerovi stihovi našli svoju ambalažu, a njih publika uvek najljubaznije dočekuje spremih kukova za njihanje i glasova za pevanje refrena (u identičnoj atmosferi je protekla nešto ranije odsvirana numera „Cornerstone“).

Da se tu okončalo svako bi mogao kući otići prezadovoljan i bez pomisli da nešto te večeri nije čuo. Međutim, ulaskom u „I Bet You Look Good On The Dancefloor“ i kasnije pokidanom „R U Mine?“, Majmuni su podsetili na svoje najbrže, najtvrđe i verovatno najpoznatije stvari, kojima su pokupili simpatije najšire publike, i završili svoj prvi festivalski nastup na Summer Wellu negde oko 1 sat iza ponoći.

Nakon toga muk. Miran razlaz. Sa neba munja je nastavila da preti, a posetioci su se razbežali po šumi u potrazi za toaletom, zaklonom, punjačem, hamburgerom, afterom ili izlazom, ka autobusu za koji su na ulazu kupili kartu.