Sjajna je stvar kada artist pomeri generacijske međe svojim seizmičkim uticajem, i utiče na sve što će uslediti inovativnim tehnikama i pristupom. Svaki stil i vreme imaju obično nekoliko takvih jarkih zvezda, koje obrću igru, uvodeći nova pravila, i pravo je zadovoljstvo videti jednu od njih ih da, dvadeset godina kasnije, odaje počast svojim burnim mladalačkim danima, kada je bujica kreativnosti rušila usidrene standarde. To što su čuvene avant-metal legende, Kayo Dot, predvođeni čuvenim Toby Driverom, za takvu priliku morali da prikupljaju novac putem crowdfundinga je tužna okolnost, koja se, nažalost lako objašnjava teškim položajem koncertno aktivnih alternativnih izvođača u savremenoj muzičkoj industriji. No, bilo kako bilo, zahvaljujući Horizontalika festivalu i organizatorima Connected Agency, turneja se izgranala i u naš komšiluk, udostojivši lokalnu publiku fantastičnog nastupa po treći put.

Kao povod ovoj prekookeanskoj avanturi poslužio je važan datum za angažovane fanove metala širom sveta – 20 godina od izdanja Choirs of the Eye, prvog post-maudlin of the Well albuma koji, objavljen za kuću Tzadik (inače, u vlasništvu čuvenog Johna Zorna) davne 2003. zalazi u najdalje kutove kamerne, moderne klasične, eksperimentalne rock, black i doom metal muzike, isplevši besprecedentnu, poetičnu fuziju, veću od prostog zbira ovih delova.

Eskvirajući u potpunosti kliširan pristup, koji duvačku i gudačku sekciju svodi na komplementarnu, sekundarnu patetiku, Toby i ekipa su ih organski i značajno odenuli u metal-ruho, začinivši celu stvar hrabrom eksperimentalnom oštrinom avant-prog usmerenja. Budući da predstavlja formativan stupanj u nastanku tzv. blackgazea, osavremenjivanju post-metala i sludgea, i intimnijem sukobljavanju metala sa izazovima progresivne muzike, jasno je zašto je  ova turneja, kao i činjenica okupljanja skoro cele originalne postave, izuzetno značajan događaj u metal svetu. Nažalost, violistkinja Mia Matsumiya, gitarista Alex Lanni, i trubač Adam Sibley nisu delili scenu sa bendom, dok je recitator Todd Neece bio prisutan tek u vidu semplovanog govora. Tužna, ali razumljiva okolnost koja, srećom, nije puno uticala na punoću zvuka i celokupni doživljaj.

Već prvi udarac desetominutne „Marathon“ zatiče nepripremljenu publiku, oduvavši prve redove kratkim, ali drskim atakom gitara i bubnjeva. Kao najava težine koja će tek uslediti, ovi udarci prepuštaju kraćem gudačkom uvodu, koji postavlja adekvatno raspoloženje – mistično, bajkovito i nedokučivo putovanje kroz univerzum  patnje i sublimne ljubavi. Vraćajući se udarnički, daju jaku reljefnu notu, sekući jednako koliko i Driverov vokal, koji bez truda, u trenutku posramljuje celu norvešku i finsku black metal ekipu svojim iskusnim modulacijama, skokovima, i sirovom energijom. Igrajući na kontrastu, tenzija se spušta zahvaljujući staklastom zvuku Rhodesa i prigušenog tupkanja obimnih batova. Večni ljubitelji kompleksnih zvučnih pejzaža, Kayo izvlače maksimum iz svog instrumentarijuma, koristeći violinu kao ambijentalni suplement, dok poezija Jasona Byrona, govoreći o surovoj, beskonačnoj lepoti sveta, privodi kraju prvi akt.

Ledeni zvuk gitare, pozajmljen iz post-rocka trećeg talasa, najavljuje kuriozitet – najkraću stvar, „A Pitcher of Summer“. Pažljivo slušanje nepredvidivog vokala, koji u jecajima otkriva krhkost, kao i angularnih gitara otkriva mnogo sličnosti sa eksperimentalnim projektom Long Fin Killie, s tom razlikom što se, o polovini pesme, ovi elementi obogaćuju teškim doom metal power akordima. Naj-post od svih stvari na repertoaru najavljuje svoj kraj iznenadnim urlikom, dajući prostora kako šumnom aplauzu, tako i pravom kuriozitetu u vidu „The Manifold Curiosity“.

Sada već potpuno uigrani, Kayo brazde nepravilni uvod preciznošću akademskih muzičara, ali sa mnogo više lakoće, dok romantični saksofon draži čula, čekajući da pozornicu preuzme jednostavan, ponavljajući gitarski akord. Driver se vraća izmičućim, reverberanim falsetom koji, u sklopu sa ostatkom maglovite impresije, zvuči nekih desetak godina ispred vremena, ponajviše kada uleti tragičan duvački segment. Održavajući stvari uzbudljivim pored konstantnog, srednjeg-ka-niskom tempa, igrarije ostalih instrumenata dočaravaju fantastični, ekspresivni svet, ne dozvoljavajući da se progresija raspline u mulju tehnikalija, svojstvenih progresivnom zvuku.

Činjenica da, u Driverovom songwriterskom poimanju, metal predstavlja tek medij, instrument u stvaranju specifičnih, energetskih izraza, vidi se u vičnosti i pažnji s kojom, zajedno s ostatkom benda, balansira, ove spore i guste segmente, i pretače ih u olovnu žestinu, u trenutku kada to kompozicija zahteva. Zaista, metal za njega nije primarna stvar, puko nasilje, negativnost, i neupitna tama, već jedna u nizu nijansi, koje služe višem izražajnom cilju.

Nije izostalo ni ćaskanje sa publikom, pre uskakanja u legendarne „Wayfarer“ i „The Antique“, kada je Toby, pored uspešnog okušavanja u prodaji za merch stolom, pokazao koliko je zapravo prizeman i opušten tip, predstavivši redom postavu, i neobavezno ćaskajući o jednom od prethodnih nastupa. Otpočevši ovo, pretposlednje veliko putovanje za večeras  laganim usponom, i romantičnim vokalnim segmentom, pokazao je senzibilitet pravog indie-džezera, uz pratnju senzualnog Hammonda i stringova koji, poučeni modernom klasikom, ne prestaju da zapanjuju veštim izbegavanjem standardizovanog simfonijskog metal repertoara. Čak i zalogaji koji deluju preveliki za njegov raspon, završe graciozno izvučeni, bez pucanja, popuštanja ili falševa. Gradualni prelaz u, ni manje ni više, kratku solažu, dao je mali predah, dok se, sredinom pesme, prostorijom proširio gromoglasan aplauz.

Treptaj gitare označava sledećih nekoliko minuta, kada dominira spori i teško prohodan jazz-dumerski pasaž. Pored toga što direktno prefigurira novi američki talas doom metala tipa Pallbearer, ovaj segment odlikuje i interesantna, ponovna podrška u vidu Hammond klavijature koja, za čudo, ne zvuči suvišno do samog kraja. Driverovi prvoklasni ulici, skromni u pogledu trajanja, uvode novu dinamiku, dok se gitare u pozadini kovitlaju u disonantnoj, malicioznoj vrtešci. Svaki udarac bubnja je značajan akcenat, a onda najednom putovanje kulminira post-black metal sekcijom, napisanom nekih 7-8 godina pre nego što će žanr uopšte biti na pomolu. Pronicljivi segment je efemeran, ali značajan, najavljujući oblačan, melodični zaključak, iz kojeg se probija Driverov reverbirani glas.

Bogat bis od tri stvari sa novijih izdanja, koje su varirale od fantastičnog doom metala do, za ovakvu publiku možda preterano eksperimentalnog, free improvisation masiva, zaokružili su ovo fantastično veče, pokazujući da metal nije nužno samo brutalan i čvrst, već može da izrazi celu paletu kompleksnih emocija, baš kao i druge muzičke forme.