U pripremi novog izdanja naše najčitanije mesečne rubrike (što možda govori kakav smo narod) našlo se 10 numera. Gotovo svaka je bila proizvod procesa reciklaže. Reciklaža kao proces izdvajanja određenih, korisnih materijala iz otpada, smetlišta i njihovo ponovno korišćenje, može biti izuzetno korisna ukoliko se odvajaju svrsishodni materijali. Ali, ovih deset numera izgleda je pravljeno od neobnovljivih, čak štetnih materijala, koji bi mašinu za preradu sirovina doveli samo do gušenja i potencijalnog kvara.
Pet numera se nekako provuklo kroz stroj, ali pet (+1) se izdvojilo kao potpuno neupotrebljivo i radnici su morali da ih odbace sa strane. Ali, mi se nismo bojali da stavimo gumene rukavice, začepimo nos, zadržimo dah i iz vlažnog ćoška industijskog kvarta ih donesemo na našu Umesto hvalospeva listu.
Stefan Milenković i Nele Karajlić – Gile šampion i Čajkovski
Ko je inicirao saradnju vrsnog, talentovanog umetnika i samoproklamovanog doktora, ostaje stvar između Stefana Milenkovića i Neleta Karajlića i u to nećemo ulaziti. Međutim, možemo se zapitati zašto bi oni sarađivali, boga mu poljubim. Ima li šta novo da se čuje, da li je Nele napisao još po neki dobar štos ili zvrčku kojom je obeležio vreme u kojem sada živi? Ček da počujemo singl. „Gile šampion i Čajkovski„? Zanimljivo. Ma čekajte, znam ovog Gileta, navija za Partizan, onaj iz sumorne doline, Zemun, Fontana, Merkator. Znači ništa novo? Dogodine 25 godina otkad znamo za Gileta, pa vi vidite. Što bi mladi rekli Smor, brate.
Zagledamo li se malo u ideju koju singl promoviše, saznaćemo da je u pitanju projekat Rock El Clasico, kojom Stefan i Nele „ruše barijere“ između klasične i rok muzike, stvarajući nešto autentično što će dogodine promovisati na Tašmajdanu. Nas nije dotaklo, ama baš ništa… Još kada pogledamo sponzore, podršku, mesto snimanja spota i glumačku ekipu, pa ovo je bokte ekipa zabavne emisije „Ja volim Srbiju“ podržana od strane poreskih obveznika ove zemlje. Donosioci odluka beleže jedan plusić i čekiraju kvadratić pored kojeg piše „podržati alternativu scenu“, narod dobija reciklirani proizvod i minimum zadovoljnih ušiju. U tom duhu mi ćemo jedan citat s početka osamdesetih reciklirati: „Ovde mora biti zabranjeno slušanje“. Je l’ tako beše ide?
TBK – Apatija
Ovi momci misterioznih skrupula već duže vreme na neku fintu izbegavaju mesto na našoj utešnoj listi; za jednu pesmu smo već imali starijih, bitnijih i zaslužnijih za tovarenje, a drugi put je, iz dobre prve impresije individualca, pesma „Idemo do klaba“ zamalo završila na Kratkim rezovima, na šta je stavljen kolektivni veto. A treći put već – treći put nije ni dečak koji je vikao „vuk“ uspeo nikoga ubediti. Tako ni TBK ovoga puta nikoga iz kolektiva nije uspeo ubediti da će ovo privući ikoga, osim možda nekoga naivnog.
Ako je Miletu Kekinu i njegovom Hladnom pivu trebalo 15 godina da privuku nešto žensko na koncert, i to posle plejade izvrsnih albuma, ne možeš ti juče da se pojaviš pa ekspresno postaneš Čola. U stvari, možeš; prijavi se na Evroviziju ili na Sunčane skale sa ovakvom pesmom, pa šta ti Bog da. Nije da publika ne voli depresivnu muziku i te motive koje nosi „Apatija„, samo ti je potreban neki staž ili jasan put kojim ćeš ići, a ovi juniori, za sada, nemaju ni jedno ni drugo.
Iskaz – Trebaš mi
Iskaz su se dvostruko angažovali da novi singl ispromovišu kroz malo drugačiji koncept uz dve slične, ali različite verzije pesme, ali i dva komplementarna spota. Zaista zanimljiv koncept, a prva asocijacija takve dobre prakse su dve verzije pesme „Ready to Go“ grupe Republica, a ljubitelji se i dalje biju oko toga koja verzija je bolja. Nije da između ovih neće postojati mrtva trka, samo je pitanje polariteta tog komparativa. Za početak, rok verzija pesme „Trebaš mi“ ne liči ni na šta što je Iskaz izvodio i šta taj bend uopšte i definiše. Ovo više liči na pokušaj da neki buntovni rock bend koji postoji, deluje i promoviše se samo na RTS-u (ups) napravi rock baladu.
E sad, pop verzija je kudikamo zanimljivija i nudi tu višedimenzionalnost što mi kao mi nikada ne odbijamo, a neretko i podstičemo. Ovde su Pančevci zajahali taj popularni synth talas da naprave kakav retro 80s hit; kad već može to da radi i onaj Weeknd, pa – što da ne? Ali avaj, vremenska mašina je usred (ne)planske restrikcije struje zaglavila u devedeset i četvrtoj, pa zato ova verzija više podseća na vreme kada su dizelaši izvalili eurodance. Tako blizu, a tako daleko. No, da sav ovaj trud ne bude jalov, predlažemo još više autotune na vokale i dodatne filtere na instrumente i ubeđeni smo da će se i pesma i spot vrteti na IDJ, Toxic ili Pink Music kanalima, pored već garantovanog RTS-a.
Žanil Tataj – Žak – Da li ti je dosta?
Da li su vam bila dosta dva beskrajna tjedna u izolaciji ili boli, koja ste proživeli u toplini svog doma zato što ste bili u kontaktu sa virusom ili ne daj Bože zaraženi? Pretpostavimo da jesu, bila su vam i više nego dosta, no ukoliko ste iole nesebični i razumete ozbiljnost situacije vidite greater good iza te dve nedelje. S druge strane, postoje i oni koji misle da je ovaj virus obračun sa čovekom, da živimo u modernom obliku fašizma i pozivaju na neposlušnost.
Iz priloženog, vidimo da su takvi u stanju da naprave jednu „pravu“ rock (pročitajte sa mekim „r“) pesmu u kojoj stereotipna estetika puca iz slike i zvuka gitare. Ispod toga nalazi se nemodifikovana harmonija koju ste čuli bezbroj puta. Da li je ovo muzika za nas, da li je ovo muzika za našu decu? Mi mislimo da nije, ne samo iz razloga što je muzika toliko bezlična, već i zbog poruke koja nam poručuje da smo „zdravi opasni“ i da neko želi da nam zdravlje naruši. Od ovakvih neutemeljenih konstrukcija samo strada mentalno zdravlje. Uuu, slušaj solo, matori.
Santos Brothers – Besmrtni
Kao klinci braća Šantoši, tada jako zbunjeno-simpatični, pobedili su na televizijskom takmičenju „Rat bendova“ i time zvanično ušli na muzičku scenu regiona. Danas, daleko od tog pojavljivanja, Santos Brothers nisu nimalo nalik onome kako su tada izgledali. Oni su sada opasni, ćelavi, napucani momci s bradama, puni samopouzdanja. Ipak, čini se da su muzički ostali potpuno zakucani u svoje hard rock uzore iz mladosti, ali sudeći po tekstu pesme „Besmrtni„, takođe ostali na lektiri iz tog perioda.
Ovaj rif je toliko banalan i zvuči kao da su ga smislili rano ujutu u pauzi hasanja bureka, koji im je mama donela, pa još nisu stigli ni da se rasane, a kamoli maknu krmelje s oka. A tekst je izgleda napisan posle obedovanja, kad se sva krv slila u stomak, pa je u nedostatku boljeg rešenja ruka poletela ka polici i zgrabila knjigu s narodnim umotvorinama. Tako smo na kraju dobili jedan školski (osnovna ili početak srednje) primer korišćenja kontrasta i poređenja. Mislim da se razumemo, ko bi ikada u pesmi iskoristio „sada je sve jasno ko dan“ i „ne budi sad glup kao noć“ (samo fali još ono „koja pada“), a da nije bio ili posebno lenj ili posebno nenačitan.
