Ponovo je taj deo meseca kad naša redakcija zaroni u dubine interneta kako bi tražila numere za mesečne liste. To činimo, pre svega, zbog „Kratkih rezova“ kako bismo vam predstavili sve ono lepo što ste možda propustili. Ipak, velika poslovica radoznalost je ubila mačku nas nikada ne zaobiđe, pa moramo da pretrpimo i gomilu „nuspesama“. Svi neželjeni efekti, koje smo pretrpeli usled ovih pilula nalaze se u tekstu ispod. Dobro se informišite pre nego što pritisnete play. Srećno.
The Tilt – Holy Ground
Na prvo slušanje, a i na svako naredno, sve fraze, fazoni i najmanje forice iz vajba osamdesetih su tu. Neki bi za te godine rekli fala Bogu pa su se okončale. Nemojte ni nas ni njih pogrešno razumeti, bilo je sjajnih albuma, pesama i bendova koji su delovali tih godina, no ljudi su se uglavnom zgražavali na muzičku i fizičku estetiku, o čemu se upravo radi i u numeri „Holy Ground“ sastava The Tilt. Legitiman argument bi bio ljudi, nije vaš fazon, ne kapirate ovo, ne vozi vas ovo, pustite, no nama znatiželja ne da mira te smo preslušavali i uočili šta nam ne godi u ovoj pesmi. Ona ima svoj uvod, razradu, build up, refren, bridge, zaključak, sve to ispraćeno spotom, ali sve to nekako prođe stihijski i ne ostane u uhu gotovo ništa, dok u očima ostane puno estetike. Prvo vokal, lep, ženski, no nerazgovetan. Stiče se utisak da se reči ne izgovaraju do kraja, te onda dobijemo mešavinu samoglasnika koja združeno ne daje smisao. Vokal koji vodi celu stvar, približava nas tački u kojoj sve treba da prasne i da iz praska dobijemo najbolji komad numere koji ćemo pevušiti danima – refren. Kad ono – tankosava. Ravno. Nedovoljno keči da bismo se upecali, već ravno u maniru, valjao bi nam refren ovde, daj da smislimo nešto. Kad od praska ne bude ništa već stvar krene ispočetka, molite se Bogu da ne usledi solo. Ali ne lezi vraže.
Süpersolid – Istina i prostor
Supersolid furaju na međi između žestokog rokanja i fanki gruva, na tragu Brzih bendova Srbije. Samo zbog toga ubiraju lične simpatije anonimnog autora (je li to neko pomenuo batine?) i dobijaju njegov sigurni glas za najperspektivniji bend koji se ikada survao u ovu rubriku naše redakcije. I ovde zaista nema ničega tragičnog kao kod mnogih drugih laureata Zlatnoga Larsa, samo je dobar deo elemenata jednostavno – pogrešan. Lirika je u potpunosti nenametljivo minimalna i neće začuditi ako uđe u uši, ali tonska realizacija… Za početak ne može da ti FM uvod u pesmu bude nešto najžešće što će se pronaći u pesmi, svakako ne može da je zameni potpuno drugačija i utuljena studijska verzija, čak i ako je isproducirana gajbi (barem tako spot sugeriše). Ili ih je neki producent-prevarant domaćinski ošašoljio, nije nemoguće. Ako ste treš i mi zaista volimo treš, ali onda budite treš! Daj mu ga po tom treš wahu, pusti da sve pršti. Mrljni malo spida da te pogura ako te guarana ne podiže. Daj nam nešto za ekstremno đuskanje!
Maika – Da li znaš
Kada će ljudi da prestanu da sviraju ska? Pitam za drugara. Čak i kad je bio aktuelan bio je bezveze (čast izuzecima). Stvarno nema više smisla štancovati pesme bez ideje upakovane u domaći melos sa trubama i harmonikama. Za ovo divno ostavarenje bio bi veliki kompliment da je Dubioza za sirotinju. Kod njih se još uvek može čuti šarmantno kretenski tekst i neki riff koji ima smisla. Ako se potrudite da razaznate značenje teksta numere „Da li znaš“ naći ćete se u rebusu ispunjenom drekom dve pevačice i abortirane melodije koju ne bi ni trubači ispred crkve odsvirali mladoženji za sevdah. Često ovakva muzika uz sebe nosi neku energičnost i povlači masu na đuskanje i skakanje, ali ovde stvarno to nije slučaj. Kad se sve ovo stavi na papir postavlja se jedno pitanje: Čemu ovakva muzika i šta se njom postiže? Ako vas ne vuče znatiželja ili loš muzički ukus stvarno ne morate da se izlažete ovom auditornom iskustvu.
Umbra – Lava
Pesma „Lava“ benda Umbra se u nekoliko reči najkraće može opisati kao spoj konfuzije i kiča. Kome je ovde jasno šta je glava a šta rep, mi mu čestitamo. Još je na celu tu strukturu nalepljena jeftina metalska produkcija, nedefinisane gitarske deonice i vokalna interpretacija koja je najmanje pevanja, a mnogo više bespotrebno vrištanje kojim nam pevačica dokazuje svoje sposobnosti. Mada, i sve te stvari bi nekako prošle da ova pesma ne zvuči kao da je na silu sastavljena od nekih delova ostalih numera koje je bend odbacio. Na svakih 45 sekundi, kao da slušate potpuno drugu pesmu, a pride su svi ti delovi odsečeni ko sekirom. Nigde nema niti koja bi ih spojila. Spoj spota i numere ne bi ni trebalo komentarisati, jer je bukvalno graniči s paranormalnim neskladom (ponajviše u delu gde nastupa solaža).
Crveni Karton – Ko nam je slomio krila?
Jako je teško odvojiti se od utiska da pesma „Ko nam je slomio krila?“ benda Crveni Karton zvuči kao da njena melodija dolazi iz sunovratne faze Hladnog Piva. Istina, ni njihove pesme tad nisu imale baš ovoliko banalne tekstove. Svi stihovi u ovoj pesmi kao da su na silu postavljeni kako bi se tu nešto rimovalo. Stvarno je vreme da prestanu da se pojavljuju punk pesme u kojima stariji popuju mlađim generacijama kako su propale, kako traće svoju mladost i kako je nekada, eto, bilo mnogo lepše biti mlad. Bukvalno daju klincima opravdan razlog da im viču OK BOOMER. Ali bar nema te opasnosti, jer realno ko će od mlađih generacija uopšte da sluša ovakvu izlizanu muziku kojoj je davno prošao rok trajanja (ne pričamo konkretno o panku, ali sasvim sigurno o ovako neuzbudljivom i površnom) . A na ceo taj narativ su nalepljeni i delovi koji pokušavaju da opišu i neki širi socijalni kontekst o migraciji stanovništva, nejednakosti, ratu i slobodi, čineći ideju i poentu ove pesme još nejasnijom. Kao definitivno najgoru rimu, u skorije vreme, bismo izdvojili onu sa samog početka pesme: Gradovi puni, zato pusto nam selo, a on svaki dan novo odelo. Molim vas, na koji način se ove dve stvari spajaju, osim što se rimuju? I za sami kraj da vas pitamo: Pobogu, odakle Konanu krila?
,
