Nema onoga ko nije skakao po stanu i urlao iz sveg glasa u poslednjem napadu Portugala protiv Srbije ovog vikenda, kako bi nekako naterao naše fudbalere da zaštite svoju mrežu. Na kraju, Mitrović je bio primoran da loptu izvuče s gol linije i time Kristijana Ronalda iznervira do te mere da baci svoju kapitensku traku i napusti stadion bez pozdrava. Zaista je diskutabilno da li je ta lopta prešla gol liniju, ali je ovakvo ponašanje, jednog od najvećih fudbalera današnjice, zaista daleko od primerenog i sportskog.

Njegov postupak podsetio nas je na česte reakcije koje dobijamo od bendova koji se nađu u našoj rubrici „Umesto hvalospeva„: Kme, kme kako mene smete da dirate, moja pesma je sigurno čist pogodak, ovo je nepoštovanje muzičke scene, vi ste samo gomila isfrustriranih i neostvarenih muzičara, i tako dalje i tako dalje. Nažalost, svim ovomesečnim konkurentima za „prestižnu“ nagradu Zlatnog Larsa saopštavamo da smo se poput Mitrovića bacili na njihove pesme i pokazali koje su njihove mane, ali i slušaoce veoma rado obavestili da ove numere uopšte postoje – pa neka oni budu sudija o tome da li su one pogodak ili ne.

Jurica Pađen & Aerodrom – Ima li to kraja

Jurice, Jurice… Mnogi su slabi na tebe i na sve ostale perjanice iz osamdesetih koje su nam donele bezvremenske hitove i jednu autentičnu rock i pop muziku na ovoj planeti. Zbog toga protiv tebe se ne može zaista malo reći, ali i to malo biće dovoljno. Jednostavno rečeno – pojelo te vreme. Na stranu što se šlepaš o aktuelne teme i narodski populizam, nije presudna tužbalica „drma nas korona, drmaju nas zemljotresi i to me jako tišti“. Problem je što je pesma „Ima li to kraja“ u svoj svojoj celokupnosti tako bezlična i bezoblična da podiže kiselinu u želucu. Za Juricu Pađena, kao i za mnoge druge naše veterane, važi isto pravilo – ili pesmom osmišljavaš novo vreme ili se prilagođavaš datom. U suprotnom, ostaju ti ex-yu rock hitovi koji su te proslavili i prebacili u evergreen. Ljudi vole nostalgiju, konstantno ponavljanje i uguravanje u taj vremenski mehur koji je krvavo pukao, vole da slušaju sve te pesme do besvesti i zaista nije sramota ako si imao i samo jedan hit osamdesetih ili dvadeset godina nisi snimio pesmu da ostane u ušima. Uvek postoji ta obična ljubavna pjesma uz koju generacije odrastaju i to im je dovoljno. „Ima li to kraja“ ima očigledan problem, a taj je što se ne zna za kakvu je publiku snimljen, jer ovakve pesme košava oduva i odnese u zaborav dok si rekao „klik“.

Zombi Brigada feat. Ivan (Rok Apoteka) – Znak

U plejadi pokušaja hitova koji pristižu po tuce svakog meseca u naše muzičke uređaje, posebno mesto u našem srcu i na našoj listi pripada rok titanima koji toliko moraju da objašnjavaju publici svoje korene da utrpavaju „rok“ u svoje lične nazive. Nažalost, mesta nije bilo za Rok bulevar jer njihova nova pesma „Iza ogledala“ nipošto ne liči na rok, te je nepravedno zapostavljati neke prave rokere zarad ovih Sergio Tacchini rok tezgaroša. Zato ćemo da bacimo pogled u rokerski Novi Sad i čujemo nešto što je skoro izašlo iz Bandarovog studija. Zombi Brigada i Ivan iz grupe Rok Apoteka potvrđuju teze pesimista da više ništa nije kao što je nekad bilo, te ni Novi Sad, decenijama poznat kao mesto za nove ideje, postavljanje standarda i ozbiljno rokanje kada je muzika u pitanju. Ono što nudi pesma „Znak“ je još jedna malo pop, malo rock, a malo i alt rock pesma, dovoljno jednostavna ali isuviše dosadna, malokrvna i beskičmena da bi bila keči slušaocu koji kontroliše šta ulazi u njegove uši. Ni Bandarova solidna produkcija niti minimalizam od dubokoumnih stihova ne pomažu tu mnogo, jer tu, iskreno rečeno, ničega ni nema.

Mimo Protokola – 100 svetlosnih godina

Pop punk, dream punk, soft punk, emo punk, melo punk. Ovo poslednje smo izmislili, ili nismo. Recimo da bi se za žanrovsku odrednicu pesme „100 svetlosnih godina“ slušalac uhvatio za neku od gore navedenih sintagmi. Međutim, mi bismo ovde skrenuli pažnju na reč koja povezuje sve pomenute opise – punk. Mimo protokola je, sudeći po ovoj pesmi, ispoštovao sve protokole stvaranja hitića i time ja naneo još jedan udarac polumrtvom slušalačkom punk telu. Bend je lagano, ispunivši protokol za protokolom, uništio sve punk fazone (koje protokole poštuju pankeri?) i napravio jednu numeru keči refrena za koju bismo mogli reći slatka je. Jeftina rima, predvidivi upadi instrumenata, dobro poznata dinamika i bezbroj puta ponovljen refren. Izgleda kao da ste do ove pesme došli kroz petnaest minuta, kao da vam se sve sklopilo brzo i lako. Dobre, inovativne, smislene i pesme sa stavom se ne stvaraju na taj način, je l’ tako? S druge strane, možda je ovo vaš kreativni maksimum. Ali hajde, zapnite malo, pomešajte neke motive, fazone, progresije i krljajte pankerski možda ispadne nešto drugačije. U suprotnom, dokrajčite ga više, sad il’ nikad, šta čekate?

Grupa TNT – Žena neverna

Spremite se za eksploziju. Eksploziju površnosti, aljkavosti i neutegnutosti. Na keca biste pomislili, pa ljudi, ovo se neko šali, sprda se, ovo vam je penal (glasom ministra Momirovića). I jeste penal, ali naša redakcija je odlučila da ovaj penal izvede u ovu (ne)popularnu rubriku. Problem sa ovom pesmom je toliko očigledan da je suvišno ukazivati na aritmičnost klavijature, gitarske, besmislene vratolomije, falširanje i neartikulisan refren (ipak su ukazali, gadovi). S toga vam toplo preporučujemo da na sopstvenu odgovornost poslušate ovu numeru, ako ništa, čisto znatiželje radi. Je l’ fascinantno?

https://www.youtube.com/watch?v=uY4znXuHoXA

IRVY – Igra Prestola

Iako je prethodnu pesmu na listi zaista nemoguće, na bilo koji način nadmašiti, pesma „Igra Prestola“ sastava IRVY prilazi joj jako blizu bar što se tiče tekstualnog aspekta. Muzički ova pesma jeste dosta jeftina, najviše zbog ovih ca-ca truba i sto puta odsviranih hevi metal rifova, ali se čuje da se radi o ekipi pojedinaca koji jako dobro vladaju svojim instrumentima i znaju da odrade i poneku interesantnu fintu, ali tekst i sama zvučna estetika su skroz druga priča. Nažalost, neko je ovde uložio mnogo truda da bude duhovit, ironičan i pronicljiv do te mere da je sve postalo potpuni treš (nikako u dobrom Tarantino smislu). Mešanje engleskog i srspkog, ubacivanje Novaka Đokovića, „Igre prestola“, Eurokrema, mikročipova i boga ti pitaj čega još, jeftine rime osmeh-podsmeh, brend-trend, drum-um i to sve da bi se prenela banalna poruka o besmislu modernog sveta. Najgore je što je to urađeno sa već sto puta viđenim floskulama o tome kako je čovek samo broj, kako smo svi hipnotisani industrijom zabave i kako je kapitalizam od nas napravio robove. Wow, evo baš smo se pronašli u ovoj pesmi, promeniće nam život, hvala što ste nam otvorili oči.

Autori: Branislav Cvetković, Đorđe Reljić, Mladen Milošević