Postoje neke narodne umotvorine koje nisu baš uvek primenljive. Složićete se da ste se mnogo puta okliznuli na onu poznatu bolje išta nego ništa. Evo kad je reč o muzici, neki umetnici bolje da nisu servirali svoje išta i da su tako poštedeli potencijalne slušaoce. Kad se uloži trud u nešto to se uvek oseti, a itekako se oseti kad se ne uloži dovoljno ili jeftinim trikovima pokuša da se dodvori slušaocima. U ovomesečnoj rubrici „Umesto hvalospeva“ ima i starijih bendova koji su se već odavno izlizali, ali i onih koji su na samom startu, a takođe im manjka kreativnih ideja. Stoga, i jedni i drugi zaslužuju da učestvuju u takmičenju za našu specijalni nagradu „Zlatni Lars“, čiji nosilac će definitivno naučiti da ceni novoskrojenu krilaticu – bolje ništa nego išta.

Stefan Nemanja – Hodam po ivici

Nekog od prethodnih dana vozim se po administrativnom centru najveće republike nekadašnje države i slušam neku od malobrojnih radio stanica. Spiker na radiju priča, priča, priča, a rečenicu završava pozivom da se glasa za pesmu „Hodam po ivici“ benda Stefan Nemanja. Umal’ ne slupah kola u nekoj od velegradskih rupa. Veliki Župan nakon spomenika dobio i bend?! Ne, polako, nije. Bend čine Stefan Kovačević i Nemanja Savić (to docnije saznah), koji su iskoristili vlastita imena i napravili zvučno ime benda. Elem, već pomenuta stvar, odnosno pesma, deluje jako skupo, ali je u biti, mora se priznati, prilično muzički bezvredna. Rif mlak, neinovativan i napet, a cela pesma je oko njega skrojena. Da li je time pokušana simbioza muzike i tematike numere, nije nam poznato, ali može biti. No, taj pokušaj slušaocu uliva nervozu zbog koje može da posrne u ozbiljan prekršaj, u mom slučaju saobraćajni. Dok se smenjuju drop i hype verzija rifa, razdvojene nemelodičnom solo deonicom, nameće se pitanje dokle će ova istovetnost trajati. Tek negde oko četvrtog minuta, kada se kraj nazirao, počinje zaletanje koje se nakon petnaest sekundi naglo završava. Slabo, Župane…

Neverne Bebe feat. Đorđe Miljenović – Reka ljubavi

Kada neki stariji rok bend pokuša da se modernizuje i napravi pesmu koja će biti u skladu sa vremenom, često nalećemo na totalne debakle u kojima imamo minimalizovane instrumentale i gostujuće repere. Nažalost, Neverne Bebe su uradile baš ovo. Melodramatično odglumljeno pevanje, čiju šupljinu možete primetiti i iz daleka, preklapa se preko nesrećnog pokušaja balansiranja između rok instrumentala i neke vrste matrice ili beata. Slušajući ovu pesmu verovatno ćete se zapitati zašto su bile potrebne dve pevačice da zajedničkim snagama ostave utisak bezidejnosti i bezobličnosti. Posle dva minuta nečega što je veliki izazov zapamtiti, sledi dramska pauza ispraćena zvukom kucanja srca. Ovaj najgori mogući kliše prekida gostujući muzičar. Krajnje nepotrebno repovanje ovoj numeri dodao je kultni beogradski reper i muzičar Đorđe Miljenović (Sky Wikluh) u svom standardnom maniru, ali u duhu projekta – bez nekog elana i ideje. Čovek bi se prosto zapitao šta će on ovde, da nije od skoro pokazao da je u stanju da sarađuje sa bilo kime. Možda možete da ga najmite za neku proslavu ili dečji rođendan, verujem da bi mu ta tezga bila inspirativnija od ove. Ipak, na samom kraju, jedino na čemu možete biti zahvalni jeste to što se frontmenke nisu odlučile za repovanje u tandemu, to bi bio baš veliki blam.

Inbox – Vreme promene

Postoji nešto jako interesantno oko ovog spota na YouTube-u. Jedan izuzetno redak slučaj domaćeg benda u pokušaju gde komentari tipa bravo momci, ala rokate i samo tako nastavite ne postoje. Zapravo, nikakvi komentari ne postoje – isključeni su. Da li su možda isključeni zbog eventualnih dežurnih mizantropa koji su se nakotili po društvenim mrežama i generalno Internetu, nikada nećemo saznati. Tek, ova pesma i ovaj bend su jedan od razloga zašto alternativni rok u ovoj zemlji mora da bude ukinut na par godina, isto kao što su Englezi morali biti odstranjeni iz fudbalskih takmičenja širom Evrope osamdesetih i kao što Srbinu čoveku treba zabraniti da gleda fudbal ne samo na stadionu, nego i na TV-u. Svi klišei su tu – isprekidan bas, delay na gitari, daun tempo i glas na samoj odvratnoj sredini dubine, koji se pritom trudi biti senzivitan. Kao i trista drugih nazovialternativaca, propali pop bend koji pokušava da bude rok, samo nekako još ljigavije i mlohavije od drugih.

Mortal Kombat – Zatvor

Vaš omiljeni džiberski bend objavio je novu pesmu! I ne, ovoga puta nije budalisanje na nivou „da te ne bih lem’o, nemoj biti emo“. Sad stvar ide malo ozbiljnije. Toliko ozbiljno da je, navodno, pevač neke deonice otpevao na diktafon direktno iz bajboka. Možda čak i iz Zabele koja se pominje u pesmi, a u to da li je zaista tako, nećemo ulaziti. Dakle, stvar je prilično emotivna i u srce pogađa mnoge njihove fanove koji su baš Novu godinu dočekali uz ovu pesmu, litar rakije i pakovanje maramica. Osim malo energičnijeg rifa na refrenu i kristalno čiste akustare na uvodu/izvodu, ostatak pesme (a pogotovo pevanje) većini samo daje razlog više da ne vole ovaj bend. Naravno, pored svega ovoga, činjenica je da mnogi bendovi Mortal Kombatu mogu da prdnu pod prozor jer nikada poput njih neće napuniti veliku halu. Ipak, to ne umanjuje činjenicu da ovaj bend svojim kontinuiranim populizmom dodatno umanjuje značaj svoje muzike i delovanja na sceni.

Ivan Jegdić feat tam – Čežnja

Mlađe generacije sve više ruše granice između žanrova i stilova i doprinose nastanku novih fuzija zvukova koje unose inovaciju u muzičku industriju. Da bi do toga došlo potrebno je da više muzičkih i kulturnih komponenti dođe na svoje mesto. U ovom slučaju, autentično lelekanje Ivana Jegdića prešlo je iz blagog etno u maksimalno narodnjački modus, tako da je pokušaj da se ovo provuče kao alternativna muzika totalni promašaj. Za razliku od kolega folkera, ovde nema matrice koja radi bum bum i od koje se sve trese, već zavijanje prati mlak instrumental. (Ne)Autentičnost ovog iskustva dopunjava i gostovanje mlade pevačice u usponu. Kao i u svojim pesmama, tam uspeva da celo izvođenje još jednom iznese sa ogromnom količinom nečega što deluje kao potpuno foliranje. Šta se desilo sa onim dobrim starim fanovi znaju kad si iskren? Kao pokušaj vrhunca pesme imamo gitarski solo koji se na kraju pojavi bez preke potrebe. Zašto bi pored dva pevača, čije vokalne sposobnosti nisu na niskom nivou, producent i aranžer odlučio da vrhunac pesme bude solaža? Mešanje roka i folka, iako je uvek bilo neukusno, ovde nije najveći problem. Nešto što jako bode oči je to što mladi ljudi, koji bi trebalo da budu iskreni i da se bore za svoj glas i stil, pokušavaju da se probiju folirantskim i očigledno iskalkulisanim pesmama. Fake it ‘till you make it, zar ne?

Kamenolom – Sloboda

Kad vidite vizuelni prikaz za pesmu „Kamenolom“ (minus ovaj mač logo) i čujete uvodni rif pomislićete da će vas iza toga sačekati neki prezajebani black metal koji je samo odlučio da počne iz malo rezervisanog intra. Nažalost, u nastavku ćete dobiti sve osim toga. To će vam odmah biti jasno kad budete čuli prvi ton iz grla pevača. A tek tekst, pa on je kao da ga je pisao izloženi tradicionalista koji je sebi dao zadatak da ovde ugura što više „moćnih“ arhaizama i pokaže kako oseća krv predaka u svojim venama. Ipak i pored svog ovog trpanja izraza koje niko u životu nije izgovorio, snaga poruke ostaje i dalje banalna i slaba. Sve što ćete čuti iz grla frontmena je blamantno loženje, od kog će i vas biti sramota. Iskreno, sve ovo bi možda i mogli da progutate ukoliko bi vam neko rekao da je ovo sve samo najljuća ironija. Što se tiče muzičkog dela pesme, stvarno ima dobrih mesta, poput pomenutog uvodnog rifa, ali je u aranžmanu sve nabacano i kao da je isečeno ovim mačem s logoa. Savet za bend je da se baci više na tekst i suštinu pesme, jer ovako sve ostaje jeftino, banalno i na nivou skice. Baš šteta što je ovakav rif protraćen u ovoj celini, neki metalci bi ubili za njega.

Autori: Đorđe Reljić, Damjan Jovanović, Branislav Cvetković, Mladen Milošević