Ovog meseca vam donosimo izdanja većinski agresivnijeg zvuka. Kako je kraj leta iza ćoška, nestaje blagih i toplih tonova i sve je više onih oštrih, bučnih i disharmoničnih. Dan se skraćuje, stoga će vam trebati nešto da vas održi budnim nakon što se vratite s posla/fakulteta/iz škole ili da vas rano ujutru razmrda kad je napolju još uvek mračno. Baš ovi albumi će vam u predstojećem periodu to omogućiti, a važno uputstvo za željeni efekat današnje liste je definitivno slušati što glasnije.

The Psychedelic Furs – Made of Rain (Cooking Vinyl, 31. 7. 2020. godine)

Kako se ova pandemična godina privodi kraju, njen poslednji kvartal ne prestaje sa iznedrivanjem muzičkih iznenađenja a jedno od najvećih je svakako novi album benda The Psychedelic Furs. Obrišite paučinu sa vaše muzičke memorije i setite se velikana post punk/new wave scene koji su i dalje veoma aktivni. Ono što je najveće iznenađenje je činjenica da smo poslednje studijsko izdanje ovog benda mogli da čujemo 1991.godine – da, skoro pre 30 godina! Iako su Fursi bili koncertno aktivni poslednjih dekada, novih pesama nije bilo.

Kada ste bend sa stažom koliki The Psychedelic Furs imaju ne postoji potreba za dokazivanjem, međutim, ono što su oni uspeli da urade je da sačuvaju svoj zvuk sa vrhunca karijere i predstave sebe novoj publici. Slušaoci koji nikada nisu čuli za ovaj bend, mogu bez ikakvih problema da postave album rame uz rame sa novijim bendovima. Glas frontmena Butlera je isti kao sa snimaka iz osamdesetih godina prošlog veka, a produkcija je veoma savremena ali verno prati pesme i stil benda.

Album počinje snažno uz numeru „The Boy That Invented Rock & Roll“ koja je dinamična, aranžmanski sonična i izuzetno inventivna za bilo koji savremeni rok bend a kamoli za bend koji se posle 30 godina vraća na scenu novim studijskim ostvarenjem. Ono što je veoma primetno je to da pesme uplivavaju jedna u drugu i prate slične zvučne teme što nije nužno loše jer kako samo ime benda i govori, mi klizimo kroz psihodelično krzno. Na osnovu maestralne simfonijske numere „Ash Wednesday„, preko čežnjive folk-rock „Wrong Train“ i industrijskog psihodeličnog kolaža u „Come All Ye Faithful“ možemo da kažemo da su se The Psychedelic Furs vratili na velika vrata u jednom veoma svežem paketu koji će se zaluženo naći na policama ploča i plejlistama.

Andrea Ambruš

Seether – Si Vis Pacem, Para Bellum (Fantasy Record, 28.08.2020.)

Ako si neko ko nije sklon kladioničarskom avanturizmu: ludačkim prelazima, dojavama i ostalim „sigurnim“ stvarima za ultra brzo bogaćenje, možeš se mirne savesti kladiti na to da će Seether i Chevelle da izbace jako dobre albume. Sad kada si na svojih uloženih 20 kinti podigao dobitak od 27 dinara da malo pojasnimo stvari na primeru prvog navedenog benda.

Seether jeste nedavno izbacio svoj 8. studijski, i taj album jeste dobar, ali ne toliko dobar da ih izdigne iznad sredine tabele na kojoj su zaglavljeni gotovo cele druge polovine svoje karijere. Sa vedrije strane, baš zato što je album poprilično dobar, stari fanovi neće ostati razočarani i spremno će čekati novi Seetherov dobar (ali isti) album. Isto kao onaj put preko Tresibabe… Dvadeset godina prolazim tuda i, iako su ga nekoliko puta presvukli i sredili travu uz obode, ipak je to i dalje isti put sa istim krivinama. Nezahvalno bi bilo reći da je Seether ostao kompletno zarobljen u svom zvuku sa početka veka. Nije baš tako. Bilo je tu malo friziranja zvuka, daška svežine u rifovima i blagog širenja liričkog područja borbe, ali kao da uvek samo malo fali da stvari komercijalno dođu na svoje mesto. Strateški ne znam šta bih im zamerio, uvek biraju prave pesme za prve singlove. Konkretno na ovom izdanju, „Dangerous“ je singl kakav nisu imali na prethodnih nekoliko izdanja. Ostatak albuma dok traje deluje zaista iskreno. Pesme pogađaju neka mesta specijalno rezervisana kod publike rođene u drugoj polovini osamdesetih godina koja će, u narednom kolu, opet da se kladi na Seether pa kako bude.

Aleksandar Nikolić

Biffy Clyro – A Celebration of Endings (Warner Records, 14. 8. 2020)

Priču o novom Biffy albumu je podjednako teško početi kao i priču o samom bendu. Možda je opravdanije ići naširoko i govoriti o nekakvoj evoluciji i njenim pravcima kao i o konstantnoj studijskoj i lajv eklektičnosti…ili jednostavno reći da je sve poprilično „šizofreno“. Već na prvoj pesmi „North of no South“ kada Simon Neil kaže: Have you ever been a place/ From which you couldn’t leave?/But of course you couldn’t stay? kao da vas upozorava da krećete na putovanje iz ustajalosti. A na pitanje gde idete, odgovor bi verovatno bio: svuda!

Biffy Clyro već godinama nekako žanrovski neuhvatljivo sklapaju svoje albume. Paralelno sa tim uspevaju da krajnje dostojanstveno koketiraju sa mainstreamom i da, tu i tamo, naprave pometnju na top-listama a sve bez da naljute ozbiljniji deo old school fanova kojima je i dalje najdraža ona haotična faza sa nepravilnim ritmovima i vrištanjem. Što apsolutno ne znači da toga nema i ovde, baš naprotiv. Pored ušećerenih singlova kao što su „Tiny Indoor Fireworks“ i „Instant History“ koja kao da je ispala iz podvezice neke Lady Gage ili Sie, po ostatku albuma krije se nekoliko slojeva gitarskih i ritmičkih zavrzlama koje toliko volimo kod ovog benda.

P.S. Hint za ozbiljne sladokusce je svakako „End of“!

Aleksandar Nikolić

Mastodon – Medium Rarities (Reprise Records, 11. 9. 2020)

Povodom dvadesetogodišnjice svog postojanja, Mastodon je objavio veoma interesantnu kompilaciju. Nakon sedam objavljenih albuma, gomile singlova i mnogih drugih izdanja, ovaj četvoročlani sastav konačno je rešio da svojoj publici podari i jedan šarenoliki zbornik pesama. Na ovom albumu našli su se instrumentali, numere sa živih nastupa, delovi sauntraka, kaveri i retko svirane pesme, sveukupno šesnaest pesama. Ono što je posebno zanimljivo jeste da su sve te numere nasumično poređane, te za slušaoca predstavljaju svojevrstan ugođaj.

Mastodon je za vreme svog aktivnog rada stigao među najinteresantnije i najuspešnije metal bendove u svetu i ovaj album predstavlja sažetak njihove celokupne karijere. Ipak, nakon slušanja ove kompilacije, osim što je prikazana retrospekcija i osvrt na prošlost, neizostavno je primetan i korak prema budućnosti.

Milica Dinić

Paradise Lost – Obsidian (Nuclear Blast, 14. 5. 2020)

Uz kolaps života kakav nam je donela 2020., tu i tamo „prosek vade“ ovakve stvari – izuzetno kvalitetni albumi. Šesnaesti studijski album velikog Paradise Losta nam donosi 9 sjajnih numera, plus 2 na deluxe verziji, besprekornu produkciju kao i uvek, uz prepoznatljiv zvuk, vrlo lagano uočljiv u moru sličnih. Kada album započne sa ovakvim numerama kao što su „Darker Thoughts“ i „Fall from Grace„, apsolutno nema dileme da će biti fantastičan. Standardna Paradise Lost melanholija i melodični rifovi plove kroz pesme, a vocal Nicka Holmesa je kao i uvek wet dream svih mlađanih i starijih gotičara kugle zemaljske. Paradise godinama šeta kroz podžanrove i pravi čudnjikave mikseve svega i svačega, ostajući pritom značajna figura na doom-goth sceni. Ovog puta sveže iznenađenje je „Ghosts„, koja je totalno u oldschool goth fazonu – zvuči kao tvrđi Sisters Of Mercy i sjajna je za mračne goth žurke po zadimnjenim underground mestima (ali tek 2021, ako preživimo ovu godinu). Zvuk ima primese i prethodnog izdanja „Medusa“ iz 2017, ali i onog pre toga – „The Plague Within“, koji je vanvremenski masterpiece benda. Rečju – spojili su najbolje od najboljeg i upakovali u prelepo crno sjajno pakovanje idealno nazvano po kamenu Obsidian (prirodno vulkansko staklo, najćešće crne boje, gladak i sjajan).

Album „Medusa“ je bio obožavan po izlasku, ali je „Obsidian“ uspeo kud i kamo da ga premaši. Sve je ponovo podignuto na viši nivo, kao da su momci još jednom prešli na sledeći nivo igrice koju toliko prokleto dobro igraju godinama, da zaista zaslužuju da se nazovu masterima (pod)žanra. Ako još uvek niste poslušali album, sada je savršeno vreme za to. Temperatura počinje lagano da pada i dan se skraćuje. Za sve ljubitelje jesenje melanholije ova albumčina nije ni šlag na torti, nego višnjica preko šlaga!

Tatjana Kostić