1994. godine izašla je britanska komedija zanimljivog naziva „Četiri svadbe i sahrana“, ali što se tiče naše ovomesečne rubrike može se reći da je odnos događaja obrnut. Ne, ovo nema veze s tim što je sad korona pa svadbi nema, a sahrana ima sve više, već s albumima koje vam ovom prilikom predstavljamo. Kroz 4 izdanja proteže se pretežno mračna, doomerska, blekerska atmosfera, dok se nasuprot njima, na listi našao i jedan bend koji, po našoj preporuci, možete slobodno unajmiti za neku svadbu, ili bilo koji vid proslave, kad svo ovo ludilo prođe. Mi bismo ih možda ponovo zvali na našu žurku, ali nažalost uslovi to ne dozvoljavaju.

Emma Ruth Rundle & Thou – May Our Chambers Be Full (Sacred Bones Records, 30.10.2020.)

Walter Hoeijmakers, organizator Roadburn Festivala, je samo za ovu jednu stvar zaslužio nagradu za životno delo. Naime, na njegov predlog, kalifornijska muzičarka koja godinama uspešno kombinuje post rock i američki folk Emma Ruth Rundle i sludge/doom bend Thou iz Luizijane su prvo nekoliko puta nastupili zajedno, da bi danas pred nama bilo i zvaničan studijski rezultat njihove kolaboracije. Emmin vokal je u prvom planu tokom većeg dela albuma, dok se snaga ove saradnje najbolje oseća kada ona i Bryan Funck, pevač benda Thou, zapravo zapevaju u isto vreme. Emma nas svojim poprilično smirenim glasom  vodi kroz mentalne traumame i egzistencijalne krize, dok Bryanovi scream vokali donose dimenziju onog mračnog, demonskog glasa iz glave. Četiri električne gitare, od kojih jednu svira i Emma, savršeno oslikavaju tekstove samih pesama svojim dubokim, hladnim sludge i doom rifovima. Emma je poznata po saradnji sa brojnim bendovima, ali za dobrobit čovečanstva nadamo se da će ova saradnja potrajati duže od ovog jednog albuma.

Uroš Matović

Rope Sect – The Great Flood (Iron Bonehead Productions, 12.08.2020.)

Svako malo u prostranom okeanu interneta talasi krenu da izbacuju jedno te isto ime sa svih strana. Oni malo mlađi objasnili bi nam da je reč o klasičnom „hajpovanju“. Posebno upečatljivo je kada počne da kruži ime koje nije iz standardnih USA/UK domena. Možda najbolji primer toga su Molchat Doma koji su vrlo brzo preskočili rastojanje od opskurnosti do mejnstrima. E sad, naravno da je Angela Merkel manje egzotična od Lukašenka ali je nemački Rope Sect vrlo brzo skrenuo pažnju javnosti na sebe samim tim jer su krenuli da „ispadaju“ iz žanrovski jako različitih medija. Sve to vas normalno navodi da udovoljite svojoj znatiželji i vidite o čemu se tu, kog đavola, radi.

Ovde konkretno u pitanju je misteriozni nemački projekat koji sebe najkraće opisuje kao „death rock“, poprilično jednostavna konstrukcija koja se ipak ne sreće tako često. Sa druge strane, taj hibrid vrlo dobro objašnjava različitost njihove publike. „The Great Flood“ je album koji bi se mogao dopasti black i doom metalcima isto koliko i tipičnom post-punkeru. Sama ikonografija oko omota i naziva pesama više puca na ove sa dugom kosom preko lica, dok gitarski aranžmani i vokalna rešenja korespondiraju sa onim likom što fura „Unknown Pleasures“ majicu. Atmosfera u totalu je, pak, negde između. I da ne bude zabune, nisu ovo prvi pokušaju takvog kalemljenja. Možda najpoznatije ime u tom nevelikom žanru jesu finski Grave Pleasures čiji frontmen i gostuje na ovom albumu nemačkih kolega. Ipak, deluje kao da bi Rope Sect mogli da dobace čak dalje od pomenute konkurencije. Kao prvo, ukupni utisak je suštinski mračniji, a kao drugo, koliko god to čudno zvučalo, Rope Sect su iz cuga snimili hitičan album.

Aleksandar Nikolić

My Dying Bride – Macabre Cabinet (Nuclear Blast, 20.11.2020.)

Nakon manje od godinu dana. poznati engleski masteri doom metala My Dying Bride počastili su nas novim izdanjem. U pitanju je EP pod veoma prigodnim nazivom „Macabre Cabinet„, sa nešto manje od 30 minuta trajanja, odnosno 3 vrhunske numere (i četvrtom bonus, na fizičkom izdanju). U duhu „Ghost of Orion“ nastavlja se savršena produkcija i poznati melanholični zvuk na kome je bend i napravio svoj trodecenijski trademark.

Rečima Aarona Sainthorpea, „Macabre Cabaret“ zalazi u senovito carstvo mračne strane ljubavi i posledica nekontrolisane seksualnosti. Duboka strastvenost fizičke želje i njenog preovladavanja nad čistom ljubavlju prikazani su sa dozom beznađa i prihvaćeni gotovo kao nužnost. Destruktivna esencija koja se nalazi u svakoj duši, ne može a da ne promoli svoju ružnu glavu.

Nadahnuto i (nad)realistično, vokal i mastermind benda savršeno je opisao emotivnu podlogu na kojoj je nastajao ovaj EP. Od mračnih delova duše, do gotičkih melodija i sjajnih, tromih gitarskih rifova, „Macabre Cabinet“ je prava doom-gothic poslastica za sve sladokusce koji vole da koketiraju sa mračnom stranom, šetajući po tananoj liniji između života i destrukcije, zadovoljstva i bola, ljubavi i mržnje.

Tatjana Kostić

Moussaka – Bil Bil EP (samizdat, 13. 11. 2020)

Uzbudljiva beogradska surf četvorka Moussaka, nakon jednog dužeg perioda u kome je većinski nastupao, konačno je uhvatila vremena da podari svetu novi, peti po redu, EP pod  nazivom „Bil Bil„. Ovo delikatesno izdanje očekivano donosi nove aranžmane četiri svejugoslovenske naftalinke za koje fanovi znaju sa živih nastupa Moussake. Neosporno je i to da će EP privući još neki, nadamo se veći, broj novih simpatizera, jer recept je praktično ostao isti; četiri numere čiji originali nose različite atmosfere i sećanja na jedno, ne tako davno ali izgubljeno doba. Uvodna numera „Kad zima dođe„, iako je u pitanju dobro poznati rani hit rane Zlate Petrović „Dođi da mi ruke greješ“, nevičnom i zaboravnom uhu ponegde i ponekad zazvuči na mashup Cece i Brene. Naslovna „Bil Bil“ donosi jednu strastvenu, kafansku atmosferu u liniji sa originalnim izvođenjem Zorice Brunclik i njenog orkestra između stolova sa kariranim stolnjacima i nadničara koji su došli da svoje krvavo stečene pare ostave konobarima, muzikantima i, naravno, u dekolte pevačice. „Pričaj druže“ je esencija dikdejlovskog pristupa kompoziciji gde je, inače, balada Šabana Šaulića doživela transformaciju u ultimativni tarantinovski soundtrack adut. Za kraj je ostao melanholični intermeco „Samo pesma zna“ od kojeg žmarci nekontrolisano prolaze telom kada se čuje ta, samo malom mozgu poznata tema. Materijal je snimljen u nesvakidašnjim uslovima gde je gro nastao van studija; utoliko je pečat ove četvorke dublji i podložniji variranju u odnosu na efekat snimanja u kontrolisanim uslovima kada posledično dođe do ogoljavanja emocije. Do nekog narednog izdanja, Moussaka je ostavila dovoljno prostora svojim slušaocima da uživaju u njihovim aranžmanima, ali i dodatno analiziraju efekat ovih kreatura poređenjem sa svojim tiho zaboravljenim originalima.

Đorđe M. Reljić

Mr. Bungle – The Raging Wrath Of The Easter Bunny Demo (Ipecac Recordings, 30. 10. 2020)

Kalifornijski sastav Mr. Bungle je izdao album posle više od dvadeset godina. Tačnije, objavili su reizdanje svog demo EP-a „The Raging Wrath Of The Easter Bunny Demo„. Na novom izdanju albuma su se još jednom okupili izvorni članovi Mike Patton, Trey Spruance i Trevor Dunn. Osim njih tu su i Scott Ian (Anthrax) i Dave Lombardo (Slayer), pa se od početka moglo pretpostaviti kakav će zvuk nositi novi EP. Iako je materijal sa reizdanja tehnički kvalitetniji (jer je, ovaj put, snimljen u studiju) i izveden iskusnije, bez tinejdžerskog gneva i mutirajućih vokala, EP iz 2020. nudi manje žanrovske raznovrsnosti nego većina njihovog materijala. Štaviše, pesme „Hypocrites“ i „Evil Satan„, koje su na prvobitnom demo snimku donekle i varirale u odnosu na ostatak plejliste, sad su prerađene da bi se uklopile u stilski šablon ostalih numera s albuma.

Izdanje je verovatno nastalo kao proizvod nostalgije svojih tvoraca, koji su se osvrnuli na period života kada su kukovi manje boleli i mamurluci se lakše podnosili. Ovaj EP će se dopasti pre ljubiteljima žanra i najvećim (ili najstarijim) fanovima benda, koji su čeznuli za podsetnikom na debitantski materijal od pre više od trideset godina, nego slušaocima koji su iščekivali eksperimentalno osveženje pesama koje su davno nastale u nečijoj garaži.

Branislava Polimac