Stvari se izgleda posle godinu i po dana konačno vraćaju u normalu. Počinju koncerti i festivali, a s njima i objavljivanja albuma koji će potencijalno biti promovisani na turnejama. Leto će po svemu sudeći biti period kad će svet, bar u muzičko-koncertnom smislu, biti mesto na kakvo smo navikli. Polako, ali sigurno, stvara se ravnoteža.

Pred vama se nalaze jedan album domaćeg benda na koji se baš dugo čekalo, album stranog benda koji je objavio izdanje posle 16 godina, kao i tri ploče svetski poznatih imena. Uživajte u dobroj muzici.

Mravi – Stojim sam i povraćam (samizdat, 14. 6. 2021)

Desilo se i to. Beogradski bend Mravi konačno je predstavio album na koji se čekalo duže od Toola. „Stojim sam i povraćam„, kako i sami kažu, predstavlja kompilaciju pesama nastalih između 2008. i 2014. godine. Iako su manje-više sve pesme bile nasumično objavljivane kroz godine, „Mlad čovek“ recimo 2011. godine, čuti ih u kompletu, na albumu, daje im jedan novi život. „Stojim sam i povraćam“ ipak najbolje deluje u celini, kao dab vožnjica od prve do poslednje pesme.

Pošto je kompletno postojanje benda Mravi „obavijeno velom misterije“, ostaje da vidimo kakvi su im planovi za budućnost, ako ih uopšte imaju. Jedan ovakav album bi svakako trebalo da im bude motiv više za nastavak rada, posebno nakon reakcije ljubitelja njihove muzike, koji su godinama sa velikom dozom nestrpljenja čekali njegov izlazak. Iz benda je za sada najavljen izlazak vinila, ali sudeći po tome koliko im je trebalo da album objave i u digitalnom obliku, ta ploča se verovatno neće uskoro naći na našim gramofonima.

Uroš Matović

Wolf Alice – Blue Weekend (Dirty Hit, 4. 6. 2021)

Wolf Alice, londonska četvorka koja već godinama uspešno praši po Evropi i svetu, vraća se sa dugo očekivanim trećim albumom. „Blue Weekend“ je opravdao četvorogodišnje čekanje i jedan je od do sada najlepših albuma objavljenih u prvoj polovini tekuće godine. Wolf Alice su odrasli, konačno našli svoj prostor na sceni i uokvirili svoj osobeni stil. Ovaj album vas čini srećnim, simple as that. Instrumentalna atmosfera koju ova četvorka gradi je poput putovanja kroz svemir iako se zapravo putuje kroz doživljaje jednog vikenda – plavog vikenda i osećaja koji ostaje za njim jer sećanja izjutra blede.

Glas Ellie Rowsell je kristalno čist, instrumenti se stapaju jedan sa drugim i sve to toliko odmereno da pesme prelaze jedna u drugu tako da se ne oseti da je ijedna od njih postavljena tu kao filler singlovima. Ne dajte se zavarati, Ellie i momci znaju i da zareže na momente u pesmi „Smile“, bace vas u indie trans kroz „Lipstick on the glass“, a nakon sanjive „How can I make it OK“ potpuno probude i odvuku na post punk žurku sa „Play the Greatest Hits“.

Ovo vanbračno dete folka i grandža, kako su ih muzički kritičari krstili nakon debi albuma, izbacilo je do sada najbolje delo iz svog opusa. Znate šta vam je činiti, slušalice na uši i uživajte u Blue Weekendu.

Andrea Ambruš

Bongzilla – Weedsconsin (Heavy Psych Sounds, 20. 4. 2021)

Čak 16 godina posle prethodnog albuma, simboličnog 20. aprila, Bongzilla objavljuje svoje peto studijsko izdanje „Weedsconsin„. Da li je toliko trajao taj stond ili je bend jednostavno zaboravio da ne bi bilo loše da s vremena na vreme izbace nešto novo, verovatno nećemo znati, ali ovi pioniri stoner zvuka su se vratili na scenu. Muleboy, Spanky i Magma su odlučili da neće ići rutom velikog broja bendova koji vremenom menjaju svoj zvuk, tako da se i „Weedsconsin“ glatko nastavlja na „Amerijuanican“ iz davne 2006. i baca slušaoce u svojevrsnu hipnozu, apsolutno poznatu za ovaj žanr, ali opet na način karakterističan za Bongzillu.

Od šest numera, najviše se ističe „Free the Weed„, koja je iako možda po naslovu zastarela, s obzirom na sve zastupljeniju legalizaciju/dekriminalizaciju marihuane, svakako odiše klasičnim Bongzilla vajbom. Šmirgla fuzz, kao i vokal, jednostavni riffovi, samo još fali da izlazi i dim gore pomenute biljke iz zvučnika da trip bude kompletan. Iako su bong i weed bendovi u stoner svetu nakon toliko godina postali neka vrsta memea, Bongzilla praši od ‘99-e, kada je to još i bilo originalno. „Weedsconsin“ definitivno vredi poslušati, uz disko cigaretu, a i ne mora, sam album dovodi do sličnog stanja.

Danilo Radić

Royal Blood – Typhoons (Warner Records, 30. 4. 2021)

Dvojac iz Velike Britanije, Royal Blood, već na svom trećem studijskom albumu zakoračuje u eksperimentisanje sa svojim, od starta iskristalisanim, muzičkim identitetom i osvaja dobre kritike i gostovanje u dvema igricama. Bilo to pohvalno ili pokudno, album produciran tokom dve godine ih je solidnim singlovima pogurao iz niše alternative i približio aktuelnoj revitalizaciji retro zvukova diska.

Konkretno u pogledu jednostavnije ritmike, nežnijih vokala i obilja elektro-pop elemenata, preusmeravaju se na dens-rok i nastavljaju putanjom na kojoj se Daft Pank verovatno zaustavio i razudio. Proglašen njihovim, do sada, najboljim, „Typhoons“ zaista ima istančaniju produkciju, ali dobar deo pesama se nekako besomučno razvlači i utapa u plejlistu pozadinskog, neaktivnog slušanja. Ovo, naravno, nije nužno loše – album odiše ležernošću i zabavom i zdravo je čuti da se bend ne ograničava stegom debitantskog imidža, po svaku cenu mračnog i teškog u melodiji. Štaviše, Mike Kerr i Ben Thatcher prave zanimljiv kontrast, zadržavajući izvesnu ozbiljnost u tekstu kojem parira veseo, upbeat zvuk.

Tamara Đokić

Paul Weller – Fat Pop Vol. 1 (Polydor, 14. 5. 2021)

Neumorni Paul Weller je nepunih godinu dana nakon izdanja albuma „On Sunset“ objavio svoje ostvarenje za 2021. godinu, album „Fat Pop Vol. 1„. Nismo pošteno imali vremena da razmislimo, upijemo poslednje zrake sunca, a već smo posluženi masnim popom (vrstom muzike, ne crkvenim licem). Ovo ostvarenje počinje atipično za Wellerov muzički izražaj. Zbog pesme „Cosmic Frignes„ pomislili biste da je pred vama jedno elektro-prog izdanje, nešto u maniru sastava Blur, ali sa prvim upadom gitarskog rifa, razbija se to predviđanje i ulazi se u poletnu numeru „True„, psihodeličnog središnjeg dela, koja vozi naizmeničnim glasovima autora (Weller je ovu pesmu napisao sa Liaom Metcalfeom).

Ovo je album ne toliko komplikovanih melodija, koji odiše setom, stavom i harmonijom orkestra. Refreni su pevljivi toliko da možete zamisli da se pesme poput „Fat Pop“ ili „Cobweb/Connections“ puštaju na radiju, a da ih vi konzumirate u frizerskom salonu. Da ne bi pogrešno pomislili da je ovaj album sladunjav toliko da nije za one hardcore Weller fanove, na njemu se našla pesma jetro tullovskog prizvuka – „Testify“. Upravo zato, album nije slatki pop, već masni pop. Ima instrumentalnu težinu, orkestraciju, pevljive, lake melodije i snažne, ali klasične, gitarske momente. Ovim tempom možemo očekivati još jednam Weller album do kraja godine, zašto da ne? Čak nam i zvaničan naziv izdanja govori da će biti nastavka.

Branislav Cvetković