Na ovomesečnoj listi „Pažljivo slušaj“ našla su se izdanja koja su nas na neki način iznenadila – neka svojom promenom u zvuku, neka nisu nigde ni najavljena, pa su nas na prepad sačekala iza ćoška, a neka su tek sad, posle gotovo pola veka, obelodanjena pred širokim auditorijumom, jer autor nije ranije bio spreman da ih podeli sa svetom. Sve u svemu, imamo ovde štošta zanimljivo pa zaronite u ove sonične talase po našem izboru (kad već zbog epidemije teško da možete zaroniti u neke druge, very sad times).

Them Moose Rush – Dancing Maze (Dostava zvuka, 19. 6. 2020.)

Bjelovarski univerzalci nastavljaju da štancaju albume. I to kakve! Samo dve godine nakon albuma „Don’t Pick Your Noise“ koji je pobrao brutalno dobre kritike muzičkih magazina širom sveta, stiže nam „Dancing Maze“ kome ista stvar polazi za rukom. Za ovaj album se donekle može reći i da je konceptualan, jer svaka pesma u imenu nosi ime jedne poznate ličnosti kojoj je, što direktno, što indirektno, ta pesma posvećena. Kada novi materijal uporedimo sa starim, tu nema značajnijih promena. TMR ostaju kao divlji konji – neobuzdani i slobodni. Ta neka slobodna, vanžanrovska, forma učinila je da ovaj bend stvori jako jedinstven zvuk i bude poprilično cenjen i van granica Hrvatske i regiona uopšte. Takođe je jako pohvalna i činjenica da kvalitet pesma ne opada ni trunku, iako su studijski veoma aktivni. „Dancing Maze“ će se definitivno ponavljati na repeat u narednih godinu-dve do nekog novog izdanja ovog benda, a mi se potajno nadamo da će to biti odavno zaboravljeni treći deo „Three π“ trilogije.

Uroš Matović

Neil Young – Homegrown (Reprise, 19. 6. 2020)

Neil Young izbacio novi album? Da, jeste. Čekaj, kako, kad je stigao da ga napravi, snimi? Nije prošlo ni godinu dana od albuma „Colorado“ sa Crazy Horseima, nismo se ni njega naslušali kako dolikuje, a on već novi album ima, kako? E, pa vidite, „Homegrown“ je snimao krajem 1974. i početkom 1975. godine. Odmah će ljubitelji kanabisa, kakav je i Neil, u samom nazivu albuma pronaći razlog za slušanje, ali ima dosta više od toga. Album je dobrim delom inspirisan vezom sa glumicom Carrie Snodgress. Zbog toga ga je Neil smatrao jako ličnim i nije se odlučio, osmelio da ga obelodani nakon što ga je završio. Skoro pola veka kasnije, početkom leta ove godine album je obelodanjen uz Neilovu poruku Sometimes life hurts na svom blogu. Na njemu se nalazi dvanaest numera. Pojedine pesme poput „Love Is a Rose“ ili „White Line“ su nam poznate od ranije jer su se našle na nekim drugim albumima ili kompilacijama. Tu su i klasične Neil pesme poput naslovne „Homegrown“ i „Vacancy„, koji je ujedno bio i prvi singl sa ovog studijskog ostvaranja. Ukoliko ste za bluz tu je „We Don’t Smoke It No More„, a ukoliko vam je do priče onda je za vas atipična stvar „Florida„. Zbog ovakvih priča možemo samo pomisliti koliko još neotkrivenog blaga ima, koliko ideja nismo čuli jer se autor nije osećao dobro da ih podeli sa svetom. S druge strane, možda je tako i bolje. Nekada stvar jednostavno treba da odleži, pa makar i pola stoleća.

Branislav Cvetković

DMA’s – The Glow (I OH YOU, 10. 7. 2020)

Na prethodnim albumima „Hills End“ i „For Now“ mogu da se čuju jaki uticaji britpopa koji bi se bez problema uklopili sa muzičkim ostvarenjima The Stone Rosesa, Oasisa i Happy Mondaysa koji su obogaćeni nešto svežijim zvukom. Ako bismo tražili neku žanrovsku odrednicu mogli bismo ih nazovemo neo-britpop. Na novom, trećem po redu,  albumu „The Glow“ momci su ipak otišli jedan korak dalje i pokazali kojom putanjom će se dalje kretati. Ako su u prošlosti bili jednom nogom u prošlosti, a drugom u sadašnjosti, na trećem albumu se definitivno kreću ka budućnosti. DMA’s na ovom albumu istražuju žanrove poput elektronike i rejva dok je baza pesama i dalje duboko ukorenjena u dobrom indie roku. Tekstovi su ozbiljniji i emotivniji i ceo album lepo teče iz pesme u pesmu.

Dok pozajmljuju elemete psihodelije Primal Screama i panka Iggy Popa od prve pesme „Never Before“ i dalje ka naslovnoj numeri „The Glow“ u kojoj se nazire pripovedanje o običnim životnim stvarima u stilu Arctic Monkeysa, do „Round and Round“ gde je glavna hipnotička, ritmična i moćna tema u stilu The Chemical Brothersa, DMA’s ipak uspevaju da iznedre svoj sopstveni stil. Sve u svemu, imamo jedan lagani letnji album koji je ispunio sva očekivanja i koga ćete puštati na repeat i uživati u na melodijskom putovanju kroz koje će vas voditi glas frontmena Tommya O’Della.

Andrea Ambruš

Hum – Inlet (Earth Analog Records, 23. 6. 2020)

Iznenada i bez najave možda jeste stih iz iritantne (ali legendarne) Cukićeve drame koja priziva kišu, ali je ujedno i način na koji je bend Hum rešio da objavi svoj novi album. To i ne bi bilo toliko čudno da oni kao većina bendova objavljuju izdanja regularno na dve godine. Međutim, kad ti objavljuješ novi album nakon 22 (slovima: dvadesetdve) godine, nekako je ljudski da se pohvališ malo. Ne i ako si svemirski alternativni fantom kakav je Matt Talbott! Hum u suštini nisu neke zvezde. Najbliži mainstream uspehu bili su daleke 1995. godine kada je njihovu pesmu „Stars“ u reklami iskoristio Kadilak. Ono što jeste njihov adut je to što su oni „omiljeni bend vašeg omiljenog benda“. Muzički novinarski gurui maltene su jednoglasni da recimo „White Pony“ ne bi postojao bez Huma. Zatim tu je i onaj tribute album iz 2011. (“Songs of Farewell and Departure”) na kome smo mogli da vidimo imena poput Junius, City of Ships, Constants, pa čak i Funeral For A Friend kako odaju počast ovom uticajnom space rock bendu iz Ilinoisa. Spisak post-rock bendova je verovatno predugačak za uopšte počinjati.

Zbog svega navedenog i ne čudi da je objavljivanje novog albuma dočekano kao praznik. I da polako dođemo do poente – taj praznik je apsolutno ispunio očekivanja. Verovatnoća za tako nešto je bila upitna imajući u vidu status benda i vremenski okvir, ali Talbott i ekipa su uspeli da isporuče jedno izuzetno kvalitetno izdanje koje donekle nastavlja njihovu svemirsku odiseju sa kraja prošlog veka ali ipak vodi računa o novim naučnim dostignućima. Album sjajno funkcioniše kao celina ali ako bismo morali da tražimo vrhunac onda bi to bila sama sredina sa pesmama „Step into you“ i „The Summoning„. Prva je najbolji materijal za singl, umerena i pitka, dok je druga sušta suprotnost vođena monolitnim space-sludge rifom koji će vas lansirati u orbitu gde ćete plivati do poslednje „Shapeshifter„. Za kraj imamo samo da vam poručimo samo: See you space cowboys!

Aleksandar Nikolić

Elder – Omens (Armageddon Label, 24. 4. 2020)

Kako smo i navikli, Elder se na petom albumu „Omens“ ponovo okrenuo za 180 stepeni u odnosu na prethodno izdanje. Dok je „Reflections of a Floating World“ jasnije plivao u stonerski i psihodeličnim vodama, novi album nam donosi sastav više okrenut ka alternativnom i progresivnom zvuk s jako melodičnim, gotovo pop vokalima. Iako sve ima taj neki popastičan vajb (u smislu pitkih i pamtljivih momenata, nikako aranžmana) čini se da Elder nikada više i zajebanije nije svirao nego na ovom albumu i nikada jasnije nismo mogli čuti čitavu paletu žanrova koji utiču na ovaj sastav – od klasik roka, preko šugejza i post-rocka i nekih gotovo jazz elemenata, pa sve do usporenih ritmova stonera, prošaranog psihodeličnim rokom. Zvuk albuma je ono što ga definitivno čini dosta drugačijim od prethodnika, jer je sve dosta svetlije i jasno se može čuti svaki odsvirani detalj (a verujte nam da ih ima baš baš mnogo), mada je ta jasnoća malo unazadila vokal, koji je iskočio iz celog miksa i bukvalno vam na momente stoji napadno ispred face i možete čuti svaku sitnu grešku. Ipak, znamo da se ovaj sastav uvek više oslanjao na svoje sviranje, a ono je u ovom slučaju maestralno, kako svojim zvukom, karakterom, kreativnošu i emotivnošu tako i neverovatnim sviračkim sposobnostima pomoću kojih Elder lagano jezdi kroz sve pomenute žanrove i stilove.

Mladen Milošević