Posle male pauze od rubrike „Pažljivo slušaj„, vraćamo se sa novim svežim izdanjima iz sveta i regiona. Januar je bio pomalo muzički tanak, a i mi još uvek zavaljeni u post-novogodišnju letargiju, ali zato su u februaru iskočila neka od izdanja koja smo jedva čekali ove godine. Uživajte u našoj ovomesečnoj ponudi!

Daliborovo Granje – Hainin (Dostava zvuka, 27. decembar 2020)

U moru stoner/psychedelic albuma koji niču kao pečurke posle obilne kiše, postaje teško izdvojiti nešto zaista interesantno. Daliborovo Granje je petorka iz Hrvatske koja svojim drugim studijskim izdanjem „Hainin“ itekako privlači pažnju. U pitanju je spiritualno putovanje, instrumentalno igranje sa pedalama, sa ritmovima koji se ponavljaju kao neka vrsta mantre. Truba zajedno sa balkan/etno motivima daje numerama specifičan šmek, ali sa dosta ukusa, za razliku od većine bendova koji se zapute ovim „etno“ putevima. Čak i ako pustite Hainin da vam ide u pozadini, neminovno je da ćete se posle par minuta upustiti u mistične melodije. Sa devet numera i nešto preko 45 minuta, Daliborovo Granje zavređuje pažljivo slušanje. Sa punim pravom je ovaj album objavljen na Youtube kanalu „Underrated Albums“, što se nadamo da neće biti dugo!

Danilo Radić

Macabre – Carnival of Killers (Nuclear Blast, 12. novembar 2020)

Veterani ekstremnog zvuka i pioniri morbidnog humora unutar istog, čuveni čikaški bend Macabre, proslavio je svoj tridesetpeti rođendan objavivši najnoviji, ko zna koji po redu album „Carnival of Killers„. Dugo se čekalo na njegov izlazak pošto je od prethodnog prošlo preko osam godina, ali to čekanje se isplatilo ponajviše, ako ne i isključivo, najvernijim fanovima ovog namerno neozbiljnog benda. I kao što sam naslov albuma govori, a pogotovo ilustracija na samom omotu, na njemu se može očekivati sve što se inače očekuje od Macabre, a to je nezaobilazni morbidni humor i masno, nikada tačnije i preciznije, prženje i krljanje u ritmu svih krvoprolića u slasher hororima. Fiktivne, ali i istinite priče o masovnim i serijskim ubicama i njihovim žrtvama širom Amerike, umotane su u celofan kesice trominutnih bombona za sve generacije od 4 do 104 godine, osim ako vam politička korektnost nije pojela i poslednje fragmente iščašenog smisla za (crni) humor. Kao i na svim njihovim prethodnim izdanjima, sveprisutan je takav svojevrsni kolaž šredovanja po gitari i melodija koje priliče vašarskoj vrtešci za decu, igrama preskakanja lastiša u dvorištu vrtića i porodično orijentisanim reklamskim džinglovima. Iako ništa od toga, ponavljamo, nije nešto novo, svakako je dovoljno dostojno da upotpuni ionako već masivan i prezabavan opus pesmica-pričica-bajki kojima decu upozoravaju na postojanje stvarnih babaroga u životu što je, priznaćete, više edukativno no uvredljivo.

Đorđe Reljić

God Is An Astronaut – Ghost Tapes #10 (Napalm Records, 12. februar 2021)

Veliki irski post-rock bend God Is An Astronaut na albumu „Ghost Tapes“ nam donosi nešto mračniji i agresivniji ton od onog na koji prvo pomislimo kad se pomene ovaj bend. Melanholija i omamljujuće post-rock vožnje su ostavljene po strani dok se bend strmoglavo obrušava u neobuzdane noise zvučne sudare. Kada je objavljena pesma „Burial„, izgledalo je da će GIA objaviti još jedan atmosferično-meditativni album bez previše kulminacija, ali je to izgleda bio samo jedan način da se zavara trag, kako bi se slušalac kasnije dodatno iznenadio izdanjem. Najveći adut ovog albuma je tenzija koju ćete osećati dok vam struji kroz uši. Ovaj efekat postignut je konstantnim rešenjima u ritam sekciji koja nikako nisu prvoloptaška, već vas neprekidno iznenađuju i drže vam pažnju – najbolji primer za ovo su pesme „Fade„, „In Flux“ i uvodna „Adrift„. Onima koji, ipak, više žele da se zavale i uživaju bolje će leći dve pesme koje zatvaraju izdanje „Barren Trees“ i „Luminous Waves“. God is An Astronaut na ovom, desetom albumu, i dalje uspeva da iznenadi novim idejama i rešenjima, a da ni na koji način ne izgubi ono po čemu ga prepoznajemo.

Mladen Milošević

Tindersticks – Distractions (City Slang, 19. februar 2021)

Početkom 2020. radovali smo se što ćemo u Beogradu slušati britanski sastav Tindersticks, koji je šetao Evropom promovišući album „No Treasure But Hope“. Za Britance period lockdowna bio je plodonosan. Iako lider benda Stuart Staples kaže da „Distractions“ nije lockdown album, već da je izolacija uticala samo na odabir instrumenata i produkciju albuma, ne možemo se oteti utisku da melodija i emocija albuma savršeno odgovoraju zatvorenom, uplašenom i zabrinutom Svetu. Prvi od sedam nastavaka na albumu, ali verovatno najupečatljiviji, je jedanaestominutna „Man Alone (Can’t Stop the Fadin’)„, stvar repetitivne, ali umirujuće muzičke pozadine kojoj se puls ubrzava. Iz umirujućeg početka koji se dramatizuje na polovini trake, dolazimo do zvuka kiše i evidentne depresije koju numera nosi. Posle ovog dugog uvoda u album osetili smo emociju i uspeli da naslutimo da se radi o minimalnoj upotrebi instrumenata, pogotovo žičanih (efekat izolacije).
Motiv praznine, kao dominantne emocije ljubitelja koncerata, festivala i klupskih svirki u toku proteklih godinu dana, veoma lako je uočljiv duž ove cele vožnje sa Tindersticksima. Stoga, ako smo se radovali promociji albuma od prošle godine, krajem ove ili početkom naredne možemo da se radujemo promociji dva albuma, a ako ovo stanje potraje, možda i trećem.

Branislav Cvetković

Mogwai – As The Love Continues (Rock Action Records, 19. februar 2021)

Pre nekoliko dana, u etar je pušten jubilarni deseti album škotskog post-rock sastava Mogwai pod imenom „As The Love Continues„. Album otvaraju instrumentalne atmosferične i melanholične numere koje predvode sintisajzeri, dok gitare čine samo jedan od mnogobrojnih slojeva ovog „gustog“ soničnog iskustva. To se nakon tri numere menja i „Ritchie Sacramento“ skače na nas kao prva i jedina vokalna numera, koja iako je zvukom zakucana u žanru, aranžmanski više vuče na standardnu rok formu riff-strofa-refren. Odmah za njom sledi „Drive the nail“ koja upečatljivo koketira sa naglim prelazima iz atmosferičnog i nežnog u prljavo. Ceo album predstavlja veoma tečnu vožnju sa pojedinačnim tvrdim i melodičnim deonicama koje razbijaju monotoniju eteričnih i ambijentalnih numera koje bi bez njih verovatno bile dosadne, dok u ovoj formi čine pravi užitak za slušaoca. Posebno se izdvajaju i „Ceiling Granny“ i „Supposedly, We Were Nightmares“ kao najmelodičnije i najzabavnije, uz koje bi se u nekim lepšim vremenima skakalo na koncertu. Produkcija je na visokom nivou, iako ne puca od onog HI-FI zvuka, već jednom oblinom spaja fazirane gitare, masne sintove i bit krašovane bubnjeve u topli proizvod lagan za slušanje.

Damjan Jovanović

Peki Pele – Deguté (Više manje zauvijek, 18. decembar 2020)

Svi znamo koliki je bum napravio Svemirko sa svojim koktelom ambijenta osamdesetih i kombinacijom modernog i retro zvuka, a sada nam izdavačka kuća Više manje zauvijek predstavlja još jedno ime u ediciji, ovoga puta sa širokim dijapazonom koji seže čak i do sedamdesetih godina i jazz/funk stila, koji je proslavio mnoge od Bobana Petrovića do Dina Dvornika. Pop mašina Peki Pele, malo duže kose i krajnje degutantnih brkova, prvo je objavio singl „Guska u magli„, a sada ta pesma predvodi EP „Deguté“ otkrivajući još četiri pesme identičnog senzibiliteta, vođene umilnom bass-synth podlogom. Poražavajuće je reći, ali trenutno ne postoji mogućnost da se ove pesme radijskog formata pojave na radio-stanicama regionalnog etra. Velika je šteta jer Hrvatska, ali i ceo region, nudi bezbroj savremenih hitova, koji to nikada neće biti, zbog odbijanja stanica (da li je neko pomenuo keš?) da već jednom promene svoje plejliste od 40-50 pesama koje se danonoćno i u kontinuitetu vrte, zatvarajući svoje slušaoce u vremenski mehur. Upravo zbog svega toga možemo konstatovati da je radio odavno umro, te da istinski diskofili sada mogu slušati novu i dobru muziku samo na streaming platformama, a Peki Pele je istinski dobra preporuka za leto koje nam dolazi.

Đorđe Reljić