Došlo je vreme za novi pregled albuma koji su se našli na mesečnim plejlistama naše redakcije. Na ovoj listi smo se potrudili da vam predstavimo izdanja iz prethodne godine za koja smatramo da im nismo posvetili dovoljno pažnje, ali vas i polako uvedemo u najsvežije plodove koje nam donosi 2022. godina. Moramo priznati da je rubrika „Pažljivo slušaj“ ovog puta više naklonjena melanholicima, ali i ljubiteljima tvrđeg zvuka, dok će oni koji više vole poletne melodije i plesne ritmove ipak morati da sačekaju neke sunčanije i vedrije dane.

Damon Albarn – The Nearer The Fountain, More Pure The Stream Flows (Transgressive Records, 12. 11. 2021)

Sposobnost Damona Albarna da pobegne i stvara van granica jednog žanra je možda i glavni razlog njegove kreativnosti. Prekrio je sve oblasti, od Britpopa, opere, filmske muzike, čak je i sudelovao na projektu sa folk muzičarima iz Malija. Ovaj put je odlučio da odluta kroz krajolike Reykjavika, koje je muzički oslikao kroz melanholične pop melodije i dašak klasike, kojima istovremeno iskazuje svoje divljenje prema prelepim Islandskim pejzažima, ali i strah – šta će sa tom prirodom biti uskoro zbog nadolazećih klimatskih promena.

Album „The Nearer The Fountain, More Pure The Stream Flows“ je napisao u karantenu, sedeći za klavirom pored prozora koji pruža pogled na šaroliki krajolik Reykjavika, gde Albarn živi već nekoliko godina. Budući da je napisan u karantenu, kada se nije moglo putovati, album „The Nearer The Fountain, More Pure The Stream Flows“ je kao putovanje kroz mesta koja su poslužila za njegovu inspiraciju, pa tako u 40 minuta koliko traje, sa Albarnom posetimo zelene doline, plaže sa crnim peskom, glečere pa i čak aktivne vulkane.

Nejra Mizdrak

Alefla – Unbreakable (Independent, 25. 9. 2021)

Alefla? Možda vam ovo ime deluje nepoznato, ali ovi Brazilci praše „za sve pare“. Hrišćanski metal koji snimaju je možda redak i slabo popularan, ali ovo je „hrana“ za dušu svih metal fanova. „Unbreakable“ je ravnomerna ploča, puna kvalitetne svirke, bez pesama koje se preterano izdvajaju. Za probirače, možete probati sa pesmama „Unbreakable“ i „Medusa„, mada je najbolje slušati ovo izdanje u celosti.

Iako je ovakav zvuk već poznat i ne donosi ništa posebno revolucionarno, ekipa benda Alefla ga je savršeno upakovala i izvela. U suštini, ovaj album će vas opčiniti ljupkim melodijama, nežnim tekstovima karakterističnim za deo power metal scene. Jedina kompozicija koja nije baš valjano uklopljena na izdanju je pretposlednja „December„, mada se poslednja „Time to Say Goodbuy“ iskupljuje i fino zaokružuje ovu ploču. U materijalističkom svetu ovi Brazilci vam mogu dati nadu koja je preko potrebna, u obliku vašeg omiljenog metal zvuka. Velika šteta je to što ovaj potencijalno veliki bend nije potpisao ni za jednu izdavačku kuću.

Ilija Đurđanović

Wovenhand – Silver Sash (Glitterhouse Records, 4. 2. 2022)

Nakon „Star Treatment“ iz 2016. i kratkog izleta Davida Eugena Edvardsa sa Alexanderom Hackeom na projektu „Risha“ iz 2018. godine, Wovenhand se vraća na velika vrata objavivši novu ploču. Njihov deveti album po redu nosi naziv „Silver Sash“. Pored Eugenovog karakterističnog vokala i religiozno-propovedničkih tekstova muziku potpisuje gitarista i njegov dugogodišnji saborac Chuck French.

Album prikazuje bend u njihovoj najboljoj formi. Pesme su vidno stvarane za vreme pandemije, u kućnim uslovima, odnosno u Eugenovom toplom domu u Denveru. Album najviše podseća na njihovo remek delo „Refractory Obdurate“ koji i dan-danas iskače u njihovoj diskografiji. Tu je sve što se od Wovenhenda očekuje, od post-pank referenci, suptilne elektronike, do mešanja američkog folka i gotike i kada uz sve to dodate ubedljiv i sugestivan vokal dobijate album vredan pažnje.

Nemanja Đorđević

Rolo Tomassi – Where Myth Becomes Memory (MNRK, 4. 2. 2022)

„Where Myth Becomes Memory“ predstavlja završni deo u nenamernoj trilogiji koju je post-metal bend Rolo Tomassi započeo sa izdanjem „Grievances“ iz 2015. i nastavio sa „Time Will Die And Love Will Bury It“ iz 2018, najhvaljenijim albumom u karijeri benda do sada. Njihovo aktuelno izdanje predstavlja jedinstveno raskršće na kom se teški rifovi, oštre činele, zidovi buke, growl vokali, brzina i eksplozivnost sudaraju sa nežnim melodijama, melanholičnih razlaganjima i laganim bubnjarskim vožnjama. Ovo nije nešto na šta nas ovaj bend nije navikao, ali čini se da na „Where Myth Becomes Memory“ Rolo Tomassi to radi mnogo iskusnije, učinivši da ovo izdanje kroz vaše uši proleti u jednom dahu, upkros svim kontrastima, emotivnim haosima, meditativnim razradama i bučnim vrhuncima koji se u njemu nalaze.

Ljubiteljima nešto finijih radova u žanru post i progressive metala sigurno će bolje leći početak i kraj izdanja („Almost Always“ i „The End Of Eternity„), dok će oni koji pak vole masne rifove i „da se neko dere na njih“ uživati više u numerama „Drip„, „To Resist Forgetting„, „Labyrinthine„. Kad je reč o pesmama, možda jedina mana ovog izdanja i pesma koja se na njega nikako ne uklapa je singl kojim je ovaj album najavljen – numera „Closer“ koja zvuči kao da ste bend koji kombinuje indie i post-rock zamolili da napravi neku pesmu za tinejdž dramu. Bilo kako bilo, nećete zažaliti ako svoje uši uronite u ovo izdanje – dobro je i za punjenje baterija, ali i za oslobađanje od negativne energije.

Mladen Milošević

Neil Young and the Crazy Horse – Barn (Reprise, 10. 12. 2021)

Ponekad vam se možda čini da toliko pažnje posvećujemo „mladom“ Neilu (76) da ne prođe pošteno ni mesec dana, a da nešto o njemu ili njegovom radu nismo napisali. U pravu ste. Neil je toliko produktivan, da nije ni čudo što je tako drag redakciji. Danas, u ovoj zbirnoj rubici, mu se vraćamo zbog poslednjeg albuma – „Barn“ (o kom je čak snimljen i dokumentarac).

Štala, ambar ili žitnica rekao bi Google translate o albumu, a šta kaže Balkanrock? Na svom ranču nema mu ravnog, Neil Young je gospodar zemlje, vazduha, vremenskih uslova i pesama. U naizgled sklepanom, a zapravo jako lepo prilagođenom, ambaru sa ulazom koji podseća na ulaz u indijanski šator, Neil je okupio svoje prijatelje u prateći sastav Crazy Horse. Čini vam se da svaki put Neil album počne identično – akustična gitara, usnjak na koji Ludi konj ulazi, nekoliko nežnih reči i eto je pesma. Međutim, u svakom početku on doda nešto što pravi razliku. Za potrebe numere „Song of the Seasons„, multiinstrumentalni Nils Lofgren uhvatio se harmonike, ne usne, dugmetare. Ona zajedno sa usnom pravi jako jednostavnu melodiju, koju biste poželeli da čujete u primorskim italijanskim letovalištima.

Naravno, Neil vas odmah nakon toga vrati u kanadsku hladnoću („Heading West„) čim njegov Gibbson zareži poput laveža onog velikog psa kojeg želite da izbegnete u komšijskom dvorištu. Na kraju, kao i na prethodnom izdanju, Neil se hvata za rečenicu koju cedi ne bi li vam ušla u podsvest. Ovaj put je fokus stavio na „Don’t Forget Love„. I u pravu je, nemojte je zaboraviti. Prema poslu, prema prijateljima, prema partneru, prema životu, jer izgleda da dokle god je matori Neil ima, biće još pisanija o njegovom delu.

Branislav Cvetković