Umesto hvalospeva (februar) – Ostaci zimnice

Ako je u prvom tekstu, nakon povratka ove rubrike, ipak bilo nekih bendova i pesama koje možda nisu baš u potpunosti zaslužile da se nađu na listi, u ovom broju vas uveravamo da promašaja nema. U ovomesečnoj konkurenciji našla se i stara garda, ali i neki novi bendovi za koje ćete možda upravo preko ove rubrike prvi put i čuti (pa onda recite da ovi tekstovi nisu dobri za bendove koji se na njima nađu). Tako da zavalite se i uživajte u našem novom izboru za nagradu Zlatnog Larsa. Jeste da je danas 8. mart, ali lepih poklona za dame ovde neće biti. Ovde su se našli samo kiseli ostaci zimnice.

Van Gogh – Možda bas sad

Nije nam jasno kako ovaj “kultni” bend i dalje može da svira bilo gde osim u beogradskoj Kasini. No ajde to je sad nebitno. Van Gogh su počeli ovu godinu objavivši novi album, a kao prvi singl izdvaja se baš ova kompozicija pod imenom ” Možda bas sad”. Sladunjava i dosadna prepeglana pesma bez ikakve energije i iskrene emocije. Dok gledate spot sve vreme očekujete da je ovo u stvari reklama za telenor. Boli nas jako ako ovo postane radijski ili ne daj bože televizijski hit, tako da pozivamo sve muzičke urednike da ne pokleknu iskušenju.

Lift – Mogao bi da sviraš folk

Zamislite da jednog dana u budućnosti dođe do nuklearnog rata. Mi, naravno, k’o mali Mujo s braćom Rusima podelimo par šotova nuklearki, te koja (de)generacija kasnije čišćenjem i obnovom započinje novi život koji je prednuklearnoj Srbiji i te kako bio potreban. Čiste se ruševine Beograda na vodi i pronađu se jedini preživeli primerci muzike prednuklearne Srbije negde ispod šuta na mestu PGP-ove radnje u kompleksu stare autobuske stanice. Na vrh jedne hrpe diskova kralj Šaban, na vrh druge grupa Lift. Otac postnuklearne srpske nacije Aleksandar Treći Vučić ovo proglašava nacionalnim dobrom. Samo zamislite. Sada, spremite na što sigurnije mesto sav backup svoje muzike, kupujte i stavljajte u sefove da prežive nuklearnu zimu i ne dozvolite da vam potomci dođu u ovakvu situaciju. Govorim o Liftu, naravno, Šaban je kralj. Ovo je, kao, pesma o seljaniji napravljena za seljaniju. Ne znam da li iko normalan može da sluša ove gluposti, ali preko sto hiljada pregleda govore o nečemu, zar ne?

RAMPA – Život je lep

Kad u 2019. godini pesmu otvori ska ritam na gitari znamo da imamo posla sa nekim ozbiljno nekreativnim ljudima sa manjkom ukusa. Ekipica koja čini Radioaktivnu melodiju Pančeva nas je nazivom na vreme upozorila, a mi smo se zeznuli i poslušali. Ovo mentalno zaostalo dete Dubioze i Sarsa stvarno utiče na slušaoce kao da su bili izloženi nekom radioaktivnom zračenju. Polu-narodnjačko pevanje upakovano u „rok“ muziku uvek udara kao osiromašeni uranijum. Uz ekstremni muzički neukus i neoriginalnost ide plitak tekst, sa nekom carpe diem porukom, i ekstremno ružan spot. Antiestetika jeste trenutno moderna, a verovatno su želeli da pošalju neku dublju poruku, ali kada spot izgleda kao epizoda Marke Žvake možemo se složiti da je nešto krenulo po zlu. S obzirom na pozitivne komentare i brojeve pregleda deluje kao da ovi klinci idu u pravcu ka nekom usphehu, koji ako se dogodi život stvarno neće biti lep.

Raskid13 – Pun Ke$a

Ukoliko ste šokirani znakom za dolar u nazivu numere, setite se da se ovaj bend zove Raskid13. Ime benda verovatno vuče poreklo iz činjenice kada su članovi benda poslednji put imali emotivnu vezu, ali to nije tema ovog teksta. Tema je njihova pesma čiji je lajtmotiv toliko prežvakan da je postalo odvratno baviti se time. Zamislite “pun keša, izlazim iz banke, sada kad sam bogat, više nisam panker”. A jebi ga, deco, niste vi nikad ni bili pankeri. Sudeći po produkciji spota i zvuka, para imate. Sudeći po sadržaju, niste ih od muziciranja stekli. I dok pop pank može da bude upitan izuzetno, može da bude i pametan, pun dobrih hukova i interesantan nekome ko ima više od 13 godina (je l’ vidite šta sam ovde uradio sad, ha?), ovaj bend  čini težim tu neku moralnu obavezu da podržavamo domaće stvaralaštvo. Krajnje poražavajuć pristup temi, deonice koje zvuče toliko neinspirisano da ćete ovaj zvučni isprdak zaboraviti pre nego što se završi.

Prisoner – Košmar

Ako ništa drugo, naziv pesme je prikladan da prikladniji ne može bit. Većina vas zna ko je Tomi Vizou, alfa i omega (i beta i gama etc.) filma “The Room” iz 2003. godine. Film je proglašen jednim od najgorih ostvarenja sedme umetnosti i mislim da smo mu upravo našli pandan u muzici. Neshvatljivo je da neko može da snimi ovoliko neinventivnu i predvidivu metal pesmu u 2019. godini. Tekst koji ima zaplet kao neki loš sinematik za prosečni akcioni rolplej (fale samo orci i vilenjaci), vokal koji zvuči kao Čipi iz Osvajača sa problemima gastroenterološkog tipa posle pakle 10 cigareta nekog toksičnog duvana sa buvljaka. Produkcija gitara je na nekakvom nivou, ali i dalje dve decenije iza standarda u metalu.  Kada bi kod nas kriminalci dobijali isti tretman kao teroristi i politički zatvorenici u “Gvantamo Beju”, mučili bi ih ovim audio snimkom (pesma je previše darežljiv termin). Takođe, ko god je pisao urnebesno infantilan tekst, neka poseti sledeći link: https://goo.gl/v3gSeU