Tako, stojiš i kisneš i vetar ludački duva, ali ti i dalje čekaš. Čekaš tu ruku koja će ti doneti malo sreće i spasiti od svih nedaća i gluposti koje si morao da preživiš tog dana i svih životnih stresova. Ipak, tvog čoveka nema, rekao je stižem za pet minuta, ali prošlo je već pola sata. Konačno se pojavljuje, razmenite nekoliko reči, eto radi reda, rukujete se i ono što si želeo je u tvojim rukama. Dolaziš kući, ima granja, ali bar lepo miriše. Ma daj šta daš, pomišljaš u sebi i obavljaš delikatnu radnju. Klik, klik, puc, puc. Konačno mozak može na ispašu. Međutim ništa, prokletinja samo stvara zadah, ne bi se mogao nasmejati ni na silu, a opustiti ni pod razno. Samo si još nervozniji. Vučeš i vučeš, a onda ti biva muka i grliš svoj presto u vidu WC šolje.

Znamo kako je, tako je i nama bilo dok smo slušali numere ispod. Nadali smo se možda će konačno biti nešto dobro, da ćemo se bar zabaviti, ali ništa brate, ništa, ali ni da nas dirne. Imamo dosta robe, ali je, nažalost, felerična.

Dubioza Kolektiv feat. Robby Megabyte – Take my Job Away

Skupina iz Bosne (čita se kao jedna reč) je nakon dve godine pauze (što nije mnogo ni neobično poznajući njihovu aktivnost na regionalnoj sceni) izbacio novi studijski album pod nazivom „#fakenews„. Njime su se ponovo vratili pesmama na pretežno engleskom jeziku, što je možda i glavni problem njihovog prvog singla, takozvanog dueta sa Robby Megabyte, navodno robotom veštačke inteligencije koji će tokom spota biti član Dubioze, a potom braćom robotima zameniti sve ostale članove, ostavivši ih bez benda, instrumenata i grupi devojaka. Moguće je da ovaj robot stvarno ima takvu moć i intelekt, ali ako vidimo da čak ni robot nije u potpunosti naučio gramatiku engleskog jezika, pretpostavljamo da nije u mogućnosti da napravi pesmu manje naivnu od gorenavedene. Muzika i stil su, sa druge strane, skroz na mestu i trademark Dubioze, ali preporučujemo fokus pesama na spretnijem, maternjem jeziku (bosanskom ili srpskohrvatskom) koje im i jesu donele slavu među širim narodnim masama.

Saša Gambiroža – Dodiri

Mladi pančevački kantautor Saša Gambiroža u 2020. godinu ulazi kao kamion u pešačku zonu – iznenadno, napadno i na opšte zaprepašćenje svih prisutnih. Šalu na stranu, drugi autorski pokušaj Saše Gambirože ne samo da ne preboleva nekadašnje bolesti, već u karton dodaje još nekoliko njih. O čemu se radi? Već problematičnoj metrici i tekstovima koji ne počinju nigde i ne vode nikuda, pridružuje se gotovo kič aranžman u pop džez maniru. „Dodiri“ otprilike zvuče kao kada bi tekstopisac Saše Vasića pisao za Massima Savića, ali bez honorara i inspiracije, a uz pomoć loše kodiranog generatora stihova. Problematična metrika je i ovde nevoljni lajtmotiv, samo je ovog puta kruniše i muzički „incident“ u vidu džezerskog bubnja u refrenu usled nedostatka stiha za normalan pop 4/4 takt. Pesma deluje kao da joj je i ritam pisan nakon pisanja teksta, pesma kojoj reči određuju takt ne može biti baš dobro napisana pesma. Uz sve ovo, jade mladog Gambirože prati i spot koji bi, da nema Saleta, delovao kao stock materijal sa makro kadrovima. Sve u svemu, Gambi mora još da raste i da sluša dosta širi spektar muzike i da upamti jedno – emocije ne moraju da budu dramatične da bi bile iskrene.

Art Diler – Daljine

Diler (Art) je početkom februara svojim ovisnicima ponudio novi proizvod upakovan u video spot. Na etiketi je stajalo ime „Daljine„. Svako ko se osmelio ili kome su raniji proizvodi Dilera bili mili nije zazirao da proba novitet. E sad, tripovi su razni. Početak konzumacije proizvoda je doista zanimljiv. Atmosferični klavir uvodi u trip dok se na njega nastavlja vokalna deonica koja ne obećava mnogo. Deluje da stvar može otići u dva pravca. Jedan dobar, jak, čvrst, mističan, kojim deluje da je trip krenuo kada su se uključili gitara i ritam sekcija. Taj pravac podseća na mančesterski sastav Magazine (ako ne računamo vokal) i dosta obećava. Međutim, stvar odlazi u drugom pravcu, a konzumacija se pretvara u loš trip sa posledicama. Vrtoglavi deo puta koji se ponavlja (čitaj refren) odiše slabim folk – metal vokalnim deonicama i generičkom hard rok muzičkom potporom. Na trenutak deluje da se stvar vraća na dobar pravac, ali ne lezi vraže. Ulazi se u vazda neizbežni, ali svakako nepotrebni i neprirodni solo koji bi verovatno trebalo da predstavlja vrhunac tripa, a on ni da nas takne, vine, čak stvara i kontra efekat. Konzumirate na sopstvenu odgovornost, možda vam se i svidi. Što se nas tiče, Dilere, loša ti je ruka, menjaj.

Dram – Mi nećemo promeniti svet

Termin indie siluje se više nego izraz GDP u dnevnopolitičkim papazjanijama. Najnoviji laureati lažne indie etikete, bend dram, u svom novom singlu „Mi nećemo promeniti svet“ odaju indie utisak koliko i klinika za odvikavanje „Aca Lukas i Ana Nikolić“ odaje utisak legitimne ustanove. Na stranu lažno predstavljanje, singl je školski primer pop pesme rađene kao po softverskom wizardu. Next, next, next, finish. Od mekane produkcije do izuzetno mediocre ritma i aranžmana koji je dušu dao za pozadinsku muziku u nekom šoping molu. Sve je ovde urađeno sterilno. To vi sve trebalo da razbije vokal, ali je njegova uloga dovedena do ekstrema i tako razotkriva sopstvenu svrsishodnost. Svaki falset i intenzivniji ton u glasu je baš tamo gde biste očekivali pa i ne donosi prekopotrebnu katarzu pesmi. Osim ako niste tinejdžerka.  Ovo je lekcija kako uraditi sterilnu pop pesmu na srpskom. Pih.

Nataleé – Bebo

Ako ste ikada imali priliku da uživo čujete Nataliju Rajković i njen bend, objedinjen pod imenom Nataleé, bilo vam je sigurno jasno da su ovo vrsni muzičari. Nažalost, na singlu „Bebo“ to se ne može čuti. Pesmu otvara matrica koja je u potpunom neslaganju sa vokalnom linijom, iako je ona jedina stvar koja se ističe u ovoj pesmi. Natalijin neosporno kvalitetan glas je nedovoljno iskorišćen i potpuno preklopljen pokušajem „dubokoumnog“ teksta i već pomenutom matricom. Nešto u toj kombinaciji estetike „povratak u prirodu“ i pokušaja repovanja jednostavno ne štima. Ukoliko bi u budućnosti poradili na kvalitetu rime u tekstu i manje zakopavali vokal, koji im je glavni adut, u agresivnim matricama mogli bi imati pred sobom solidne pesme.

Organizam – Ne verujem nikome

Kada napravite sastav u kome se prosto ne zna ko bolje svira svoj instrument, jedina stvar koja vam može stati na put je „merenje patke“ između muzičara od kojih svaki teži da pokaže svu raskoš i umeće sviranja bez obzira na to šta može biti u službi pesme. To je upravo ono što se desilo bendu Organizam u pesmi „Ne verujem nikome„. Cela pesma pliva u u haotičnosti tako da će vam nakon slušanja u pamćenju samo ostati brujanje koje će vam stvarati nelagodu i ugasiti želju da sebe ponovo „osudite“ na ovu pesmu. Jedino što će možda ostati u vašim ušima su neki vokalni delovi, što je dodatni problem, jer oni jesu keči, ali veoma blizu kič i narodnjačke estetike, a i sam tekst koji se peva je dosta patetičan i rađen ofrlje s rimama i poređenjima koja smo prečesto sretali, da bi nam ikada više bila zanimljiva.

P.S. Stih mentalna protetika u glavi šizofrenika, bi trebalo oduzeti tekstopiscu i zakonom zabraniti da ga bilo ko, bilo kad, ponovo iskoristi.

Autori: Mladen Milošević, Miloš Cvetković, Damjan Jovanović, Branislav Cvetković, Đorđe Reljić