Početak nove sezone obeležili su promašaji favorita domaće RnR Premijer lige. Ove pesme su donele nekoliko udaraca u stativu, prečku, ali i poneki gol kroz noge. Stoga su ove zvezde pale dosta dosta nisko, čak u beton ligu, u društvo jednog „narodnjačkog“ sastava koji sigurno mogu pobediti s 5 nula u gostima, ali su ipak prinuđeni da se u ovom kolu rubrike Umesto hvalospeva s njim bore.

Ovoj sceni je preko potrebno sportsko ponašanje i nadamo se da perjanice naše scene neće zameriti našim kritikama, a ni reagovati u stilu Erika Kantone i svoj bes iskaliti nad nama ili ,ne daj bože, nekom od svojih fanova.

Dža ili Bu – Ja se smejem

Legendarni beogradski Dža ili Bu su nekada bili i DŽA i BU. Nekada je i vazduh bio čist. Nekada su stihovi Nebojše Simeunovića Sabljara imali poetsku vrednost. Danas su znatno banalniji, bunt je ispostavljen na tacni, a ukus mu nije nešto poseban. Sa muzičke i produkcijske strane, ništa novo, ništa što može da izazove furioznu vatru u vama da bukne kano Etna te se čini da je bend koji je pozivao da Ustaneš i kreneš davno nestao. Jeftini trikovi komercijalne rok produkcije od pre 10 godina i pankerskih klišea baš ume da razočara kada su Dža ili Bu u pitanju. Da se razumemo, meta im je izuzetna, poruka koju žele da prikažu dobro promišljena, ali realizacija je daleko od renomea ovakvog benda. Vremena se jesu promenila, ali niko ne sprečava bendove da rastu i sazrevaju kako treba, zašto to nije jasno domaćim pankerima, niko ne zna. Pih.

Goblini – Ti si taj

Iako objavljena na samom izmaku godine, „Ti si taj“ je ekspresno uspela već dobiti jedno priznanje – proglašena je za hit prethodne godine Radija Beograd 202; u tekućoj Goblini zvanično ulaze u trku za još jednu prestižnu nagradu. Nije to zbog kvaliteta samog zapisa, neupitan je isto koliko i ljubav publike prema svojim miljenicima (da ne kažem dogmatski). Sad, da li vrhunski odsvirana pesma sa vrhunskom produkcijom može dobiti Zlatnog Larsa? Zašto da ne? Naravno da je bitno ko si, kakav si muzičar i kakav ti je producent. Bitno je i kakva je sama pesma, a sa ovakvim indikativima u najboljem slučaju ulazi u mediokritetske percentile. Isplivali su, kao što se mnogo puta desilo i poznatijima od njih, duhovi ostarelih formi sa pokušajem ukalupljivanja i fuzionisanja kako bi se odsustvo kreativnog zamajca zamaskiralo i bendu donelo još koju godinu u žiži, još koju turu opštinskih i drugih festivala, intervjua i prosipanja filozofije o čistoti njihovog izraza.

Kao što je rečeno, čak i izvođači iz Premijer lige rokenrola padaju testove sa novim singlovima koji se trude da pokažu muzikalnu raznovrsnost preplitanjem više motiva i rifova, ali ne uspevaju da zavaraju nezavisnu muzičku kritiku. Inače je prilično lepo što ponovo možemo čuti trube u pesmama Goblina. Simpatičan je Vladin bas na strofi praćen Fircinim staloženim ritmom. Tu je i tipičan goblinski refren koji je zasigurno kupio masu fanova. Ali šta je sa samim tekstom pesme, njegovim siromašnim muškim i ženskim rimama i potpunim ignorisanjem metrike i dinamike stiha? Da li je Golubovo nesrećno repovanje na strofi posledica pojednostavljene, ali polupane strukture pesme? Da li su „Deca iz komšiluka“ dobila u novoj stvari mlađeg brata? Definitivno.

Artan Lili – Pedana

Najteži izbor za ovaj broj rubrike, nije bio koje izvođače izabrati, oni su se nekako sami nametnuli. Veći problem je bio koju od novih pesama Artan Lilija odabrati, jer je bar dve trećine materijala glasno „vrištalo“ da se nađe ovde. Ipak, izbor je pao na poslednju koju su objavili – pesmu „Pedana„. Pod jedan, kakva je ovo užasna konstrukcija od naziva koja kao da je samo pravljena da bude nekakav tupavi hashtag? Čak se ne može ni reći da je ovo jako loša igra reči. Pod dva, nekako nije uobičajeno da bend ovoliko iskoči iz svoje kože kao što je uradio ovom pesmom, a još vidi čuda, prilazi trepu, koji je trenutno najpopularniji mejnstrim pravac, a da to nije iz nekih dodvoravanja trenutnoj publici, ili kako Bojan Slačala to iskusno upakuje „naučili su da prate impuls sadašnjice“. Pod tri, zbog čega ovako na silu rimovati reč šiz (koju realno niko u svakodnevnom govoru ne koristi) s pliz, gde izgleda kao da je jedini cilj isticanje toga koliko su članovi ovog sastava moderni i ,boga ti, imaju neki „mladalački“ sleng. Još gore postaje u refrenu sa mirujem i ne smirujem. Pa samo to može biti gore nego kad Vlado Georgijev kaže mi nismo mi i to nije to ili srimuje bilo koje dve zamenice. Evo sad jedne rime koja je glavni siže onog petodnevnog napada Artan Lilija na uši slušalaca: Bolje da miruješ nego da tako loše rimuješ, Pedana (eto neka bude da je to zapravo ime lirskog subjekta).

Moreuz – Lidija

Nakon pesama Miroslava Ilića, Kemala Montena, Jasmina Stavrosa i neprevaziđene Branke Sovrlić, Lidije su dobile još jednu poklon pesmu, ovog puta u rok izrazu ili baš i ne. Beogradski alternativni rok bend, kako sebe predstavljaju, Moreuz je raširio svoja Srebrna krila i na Stevanjdan poklonio svim damama imena Lidija pesmu upakovanu u poletno – patetični narodnjak/zabavnjak predvidivog muzičkog toka na koji savršeno leže kliše tekst. Lidije nema da pređe prag, otišla je zauvek, on je gad i bez nje ne postoji. Tužno. Nije možda lepo u ime Lidija pričati, ali sumnjam da bi ijednu iole muzički potkovanu Lidiju pesma hipnotisala i podstakala na razmišljanje o povratku u njegov zagrljaj. No, ako će eventualni Lidijin povratak prekinuti inspiraciju tekstopisca onda bih zamolio dotičnu da makar razmisli.   

Van Gogh – Emotivno miniran

Van Gogh je jedan od velikana domaće rok scene koji svi obožavaju da mrze. U poslednje vreme ovaj bend svima i daje valjan razlog za to. Emotivno miniran nije samo glup naziv za pesmu koji je zbunio i najbolje, već iza sebe krije poprilično bljutav kafana rok dragulj. Sve u ovom ostvarenju odiše grozotom, od strofe koja zvuči kao veliki hit sastava Tropico Bend, preko srednjerazrednih metafora u tekstu, do besmislenog vrhunca i gitarskog sola koji zvuci kao bedni pokušaj iz neke power balade iz 80ih, a još nema nikakve veze sa celom pesmom.

Nekad su rokali baš dobro… Šta je ovo?!

Autori: Miloš Cvetković, Damjan Jovanović, Mladen Milošević, Đorđe Reljić, Branislav Cvetković