fbpx

-

Naslovna Mesečna izdanja Umesto hvalospeva Umesto hvalospeva (april) - Čuj ovaj riff što sam juče smislio, matori!

Umesto hvalospeva (april) – Čuj ovaj riff što sam juče smislio, matori!

Umesto hvalospeva

U muzici je, kao i u svakoj drugoj umetnosti ili poslu, neophodno da se čovek oznoji nad svojom idejom, u stvaranje proizvoda uloži mnogo vremena, preispita se 100 puta da li je to ono najbolje što je mogao da uradi, šta bi mogao da izbaci, šta da promeni, šta da doda. No, čini se da muzičari s današnje liste “Umesto hvalospeva” misle da je imati dobru volju i kakav god nalet inspiracije dovoljno da se napravi kompletan muzički proizvod, jer genijalnost leži, boga ti, u “iskrenim i sirovim idejama”. Nisu svi Ramonesi jebiga, ne polazi to svima za rukom, a ponajmanje ako ne donosite ništa revolucionarno “na sto”, već kopirate sve što ste već čuli ili verujete u kvalitet zato što vam je ortak dok ste mrtvi pijani drndali akustaru rekao da vam taj novi riff baš kida. Osvestite se i uložite više od jednog dana u svoju ideju. Ove instant pesme su gore od minut pirea.

Verga – Moj put

Ulaze u kafanu Emil Ivošević (Sigma Epsilon, Ex-Prisoner), Aleksandra Stamenković (Jenner, Sigma Epsilon) i Luka Matković (lista njegovih bendova bi bila duža od ovog teksta) i odlučuju da naprave pank pesmu. Čekaj, čekaj. Šta? Ovo nije vic? Oni su to stvarno uradili? (neprijatna tišina). Verga je novi projekat Emila i Aleksandre, a pesme snimaju kod Matkovića (koji im usput i crta bubnjeve) u Citadeli. Iako još uvek nije jasno u kom pravcu će ići ovaj bend jer su do sada izbacili dve potpuno različite pesme, a Moj put nam je posebno privukla pažnju. Punk-ish rif koji je toliko basic da verujemo da se može čuti u nekoliko hiljada pesama početničkih pank bendova širom sveta u kombinaciji sa vokalom koji bi zasigurno daleko dogurao na audiciji za novog pevača Divljih jagoda su jednostavno zicer stvoren za ovu rubriku. Ako hoćete da izbegnete “hejtere”, pomerite se malo iz tog opšteg mesta i naći će se oni koji će umeti da cene to što radite.

Madresi – Mala Ramona

Prošlo je dosta vremena i sam svet se u međuvremenu toliko promenio da stara pravila ponekad više ne važe. Nekada su provincijski pankeri držali prosek kada bi velegradski kicoši zatajili. Sada, kada se probere kroz Srbiju sve što domaća punk scena može da pruži je fakat da mediokritetski bendovi drže primat, jer kvalitetni ili barem zanimljivi bendovi po nekom kriterijumu iz ove fele koji još nisu doživeli svojih pet minuta slave maltene i ne postoje. Madresi su označeni kao nosioci provincijskog zvuka iz pravca srednjeg Banata, ali pesmom kao što je Mala Ramona ne samo da ne istrčavaju kvalitetom u odnosu na ono što su nam do sada pokazali niti se trude da se iskoprcaju iz taloga mediokritetnih bendova, već u tom celokupnom poduhvatu nisko podbacuju. Mantra kod njih je ista – lepota je u jednostavnosti. Kod slušaoca se ta jednostavnost pretvara u monotoniju. Kompozicija pesme je bolno predvidljiva, a prate je i mršavi ljubavni stihovi na nivou tinejdžera sa starkama i kariranom košuljom. Jasno je da bend pokreće radost sviranja i niz malih pobeda kroz nastupe po klubovima, ali u momentu kada je ovoj sceni možda potreban jedan svež i nesvakidašnji punk, bez proseravanja, Madrese i dalje nosi talas nečega već viđenog.

Pocket Palma – Sjećanja

Da li je u Hrvatskoj uveden neki zakon da bendovi moraju isključivo da sviraju muziku iz osamdesetih, a da smo mi to propustili? Ne znamo u čemu je problem, ali stvarno je besmisleno da se svi bendovi trude da zvuče slično ili čak isto. Mada i većina beogradskih bendova ima sličan problem. Pocket Palma je trio koji celo svoje postojanje kao bend brendira agresivnim motivima klišea iz osamdesetih godina prošlog veka. Zvuk ovog benda možda i ne bi bio loš da ne zvuči kao isprana kopija kopije. Što se tiče same pesme ne moze se reći da je loša, samo je upakovana u fabrikovani omot. Pesmu predvodi sint koji ste čuli već milion puta ispod kog leži standardna ritam mašina. Iako su vokali očigledno kvalitetni, nešto u njihovoj melodiji deluje kao da bi je uz malu promenu aranžmana mogli pevati Željko Joksimović ili Aleksandar Radović. 

Veliki broj kritika ovog tipa se završava rečenicama kao što su “kad bi našli svoj pravi glas bili bi odličan bend”, ali to ovde nije problem. Našli su oni “svoj glas”, njihov zvuk je vrlo isprofilisan, samo je zasnovan na nečemu što su i ptice na grani čule pre 35 godina. Tako da ako žele da budu originalni moraće sve iz početka, a ako ne onda će biti jedan od onih bendova što žele da budu 80s.

Autoagresija – Stanje svesti

Srela se dva ortaka i jedan kaže drugom: E, matori, divi ovaj rif koji sam smislio juče, drugi odgovara: Matori, brutalika. Tako nastade “Stanje svesti“. Makar tako deluje. Nema razrađene ideje, umesto toga iskorišćena je iskrica, delić, početna zamisao koja tako neobrađena ne može da iznese teret jedne smislene celine. Zapravo može, ali to onda ispadne ovako. Izgleda kao da je na taj rif lepljeno ono što se podrazumevano da pesma treba da poseduje. Buraz, treba nam tekst, viče jedan, dok drugi odgovara: Biće, brate, pišem ga večeras, osećam da bes kulja u meni, samo na papir da ispljunem i sutra snimamo sve. Tekst je tu, vidi se bes, zvonki bas je odsvirao ono što je odsvirala gitara, malo sintova da ne bude baš sirovo i solo gitara koja sa samo par tonova daje jako lepu dozu atmosferičnost pre i nakon strofe. Stvar gotova, sklopljena. Zadovoljni proizvodom (pretpostavljamo da jesu jer da nisu ne bi valjda pesmu izbacili u javnost), no verovatno znaju da neki delovi baš nisu najbolje izglancani i da vokal nije najrazgovetniji, ali petlja je tu, te drugi kaže prvom: E, matori, da ne ponavljamo snimanje vokala, a? Metnemo lyrics video i ćao, a, matori, matori veli Brt, skroz si u pravu. Okej, kakva je, takva je, vaša je, momci, no imajte na umu ubuduće makar jednu stvar – pesme se pevaju, pesme se ne deru, ukoliko imaju tekst, a vama je možda on bio i suvišan, nekoliko onakvih atmosferičnih frazica bi odradilo posao.

Dusi – Prodao sam dušu

Čovek bi pre slušanja ove pesme rekao u evo ubitačne stvari od 2:36 koja će me silno i nemilosrdno zakucati, tako da ću je puštati ponovo i ponovo željan još jačeg efekta. Ali to ovde nikako nije slučaj, jer Dusi u ovoliko kratkoj pesmi uspevaju da se neverovatno rasplinu na sve stranu, a sami rifovi nisu ni “zeru” upečatljivi i zvuče kao nešto što pola metalaca odsvira na prvu, svakog dana kad uključi gitaru da vežba. Aranžman je jedan veliki ćušpajz u maloj šerpi u koju je natrpano svega i sad iz nje preliva po ringlama i smrdi na zagorelo. A pride, ćušpajzu fali i belog luka, bez koga on nikako ne valja. Taj beli luk u ćušpajzu je u slučaju umetnosti duša i iskrenost, a ovde toga nema ni na pomolu. Produkcijom, koja je šuplja i veštačka, je to sve dodatno isceđeno, a tekst je kao nasumično postavljanje raznih pitanja, na koja autor redova ne nudi ama baš nikakav odgovor. Momci, prestanite da mastite te distorzije i da pokazujete svoje umeće sviranja bubnjeva, tako da se oni ne uklope nigde u pesmu. Ovakvom numerom odajete utisak da ste prodali dušu, ali da je to bila potpuno uzaludna akcija. Malo više iskrenosti, malo manje razmetanja bi dobro došlo. Pokažite nam idući put da li uopšte imate dušu, naš bager i dalje kopa ali ništa od nje ne nalazi.

Autori: Đorđe Reljić, Mladen Milošević, Branislav Cvetković, Damjan Jovanović, Uroš Matović