Arheološki nalazi nam kažu da su se trenutka kada je čovek došao na ideju da udaranjem stvara ritam, stvorila barem dva kolektiva koja su htela da taj agresivni ritmaš bude njihov član. Previše čudni da bi postojali, previše retki da bismo ih uzimali zdravo za gotovo – bubnjari su uvek traženi resurs. Karijeru skoro nikada ne grade samo u jednom bendu, uz nekoliko retkih izuzetaka poput Larsa Ulricha ili Larry Mullena Juniora. Čak je i Dave Grohl i dan danas čest na hoklici u nekom bendu koji pokušava da prizove onu Teen Spirit magiju. Imamo i glave poput Josha Freesa koji u isto vreme prave vrhunsku buku za teškaše poput Guns N’ Roses ili Nine Inch Nailsa (ne može sve računar, izgleda) i rade svoj posao kod pop zvezda kao što su Ricky Martin, Katy Perry i Selena Gomez. Bilo kako bilo, ovi najbolji drugari svakog basiste često su zaboravljeni (osim kada su nepravedno istaknuti kao pomenuti Danac, prim. aut.), a njihova uloga je doslovno osnova cele ove ujdurme zvane rokenrol. Bez bubnja (i basa, doduše) nema mrdanja, a bez mrdanja, nema rokenrola. Ima samo doom metala. Šalu na stranu, dobrog bubnjara (opet, kao i basistu) nećete primetiti ako svoj posao radi dobro. Međutim, ako svoj posao radi baš, baš, baš dobro, onda će vam zapasti za uho.

Kao i u svemu gde ima ljudi, važno je kome zapadnete za uho. Naša priča ovog meseca počinje dva dana uoči 1955. godine. Te godine je, kao što znamo, „Rock Around The Clock“ doprinela da rokenrol postane sinonim za mainstream kulturu i pokori svet. Dva dana pre nego što smo ušli u tu godinu, rodio se potencijalno najuspešniji pop bubnjar u istoriji. U sićušnom Krestonu u Ajovi, svetlost dana ugledao je John Robinson. Kao dete veoma pametnih roditelja koji su ga odmah ubacili u svet muzike, mali Johnny je slušao kevine big band ploče, a keva mu je rekla kako je swing ritam najbolja stvar još od dvosmerne struje. Bio je to jedan od ključnih faktora zbog kojih će se sa osam godina obradovati svom prvom setu bubnjeva. Na nekoj od pubertetskih životnih prekretnica, Robinson je mogao da bira da li će se oprobati u košarci (da ga posle deru neki tamo Jugosloveni na svetskom, prim. aut.) ili da se drži muzike. Iako je građen kao sekvoja, naš junak naravno bira bubanj i mladost provodi svirajući sa lokalnim džez big bendovima.

Nakon samo pet semestara na Berkliju, odlučuje da batali školu i fokusira se na tezgarenje. To dalje vodi do tezge gde svira kao predgrupa r’n’b/fank mamutu sastavu Rufus sa samo dvadeset i četiri godine. Čim je pregrupa završila svoje, Chaka (Khan) i ostatak Rufusa dotrčali su do Robinsona da mu ponude bubnjarsku stolicu na njihovoj bini za to veče. Sa Rufusom se dalje seli u Los Anđeles gde će postati ravnopravni član benda. Članstvo u bendu Chakae Khan u to doba donosi sa sobom poznanstvo sa Quincyem Jonesom, koji sve više počinje da zove Robinsona da bubnja na tuđim albumima. Mic po mic, Robinson počinje da se pojavljuje na singlovima koji osvajaju svet. Prvi od njih, „Don’t Stop Till You Get Enough“, lansirao je tada novu verziju Michaela Jacksona u etar. Jackson je tada skoro potpuno ostavio svoje Motown početke i počeo još jače da žari i pali Amerikama i ostatkom sveta. Hirurški precizan swing na bubnju dolazi iz ruku i nogu Johna Robinsona.

Od tada JR, kako ga je Quincy odmila prozvao, kao da nije stao. Još koji singl sa Kraljem Popa, malo igranja sa Rufusom, sa Georgeom Bensonom na ni pet ni šest nego „Give Me The Night“ pa sve do The Pointer Sisters sa kojima će pre ili kasnije zasvirati na „I’m So Excited“. Rufus, doduše, ne napušta sve do kraja te zlatne postave pa je sa njima zgrabio i Grammy nagradu za, pretpostavljate – „Ain’t Nobody“ 1983. godine. Zašto ga Jones nije zvao kada je producirao najveći pop album na svetu godinu dana ranije, ne znamo, ali njegov bubanj čujemo na svetskim megahitovima kao što su „Bad“, „Smooth Criminal“, „Dirty Diana“ i „The Way You Make Me Feel“. Odličnom fank ritmu u rukama Robinsona Johna nije odolela ni tada još uvek gospođa Louise Ciccone. Usluge najtraženijeg bubnjara američkih top listi možete čuti na „Express Yourself“.

Devedesete uglavnom provodi u standardnom ritmu studijskog rada, ali uz određene promene tempa koje donosi rad na filmskoj muzici. Sledeći put kada budete gledali kako Tom Cruise šarmira sve redom u „Jerry Maguire“, kako se Whitney Houston zaljubljuje u Kevina Costnera u filmu „The Bodyguard“, ili kako Will Smith biva loš domaćin vanzemaljcima u „The Independence Day“, obratite pažnju na bubanj u muzici. Isti lik opali ono POW na početku „Smooth Criminal“. Upliv u filmsku industriju nije stao devedesetih, pa ćemo JR-a čuti i u DC ostvarenjima o Supermenu (još samo da su filmovi dobri, prim. aut.).

Širokom dijapazonu albuma na kojima se čuje bubnjanje Johna Robinsona ne nazire se kraj. Od Dionne Warwick, Rufusa, Jackoa, sestara Pointer, Kennyja Rogersa, Neila Diamonda, Bryana Ferrya, Julia Iglesiasa, Davida Leea Rotha, Temptationsa, Seala ali i Lady Gage, The Weeknda i Daft Punka, Johna Robinsona možemo da čujemo maltene svuda kako diktira ritam. Čak je i na onoj „We Are The World“ papazjaniji on za bubnjem.

Čovek koji nam svima udara ritam danas često može da bude nađen na kantri albumima (na pravom kantriju, ne onom đubretu o kamionetima i jeftinom pivu). Kada bih nabrajao singlove na kojima se nalazi, CSS portala Balkanrock bi verovatno presisao od količine teksta. Ako odete na Discogs, kliktaćete satima, a na svakoj stranici će vas sačekati novo iznenađenje. Uz sve ovo, JR je uspeo da porodi i dva solo albuma – „Funkshui“  2004. godine i „Platinum“ tri godine kasnije. Ovaj prvi nema veze sa makedonskim miljenicima, ali ima neke kul fusion, funk, rock momente. Ko voli, nek’ izvoli.

Iako je uvod ovog teksta planiran kao šala, činjenica je da su bubnjari najređi muzičari (dobro, možda posle tibetanskih grlenih pevača). Nije li neverovatno da ćete, koju god kolekciju ploča da imate kod kuće, naleteti na bubnjanje jednog čoveka. Iako ga istorija neće pamtiti kao novog Grohla, Ulricha, Bozzia ili tako nekog, John Robinson zadužio je istoriju muzike kao skoro niko do sada. Čist rad, profesionalizam i neumorni fank puls. I dalje je neverovatno da isti čovek lupa bubanj na „Smooth Criminal“ i I „See It Coming“. I sa pravim Jacksonom i sa lažnim, pravi profesionalac.