fbpx

-

Naslovna Autorski članci Šta umetnici slušaju Šta umetnici slušaju: Vukašin Jovanović

Šta umetnici slušaju: Vukašin Jovanović

Foto: Danica Đokić

Mladi glumac Vukašin Jovanović briljirao je izvedbom numere “We Both Reached For the Gun” iz mjuzikla “Chicago” na predstavi “Brod plovi za Beograd” u Ateljeu 212 u decembru prošle godine. Nekoliko dana pre početka ovog višednevnog spektakla, imao je i premijeru dečje predstave “Nemušti jezik” u pozorištu Boško Buha, u kojoj smo takođe mogli da čujemo njegove glasovne mogućnosti u nekoliko songova. Oba događaja bila su nam dovoljan povod da se sutretnemo s ovim mladićem i porazgovaramo s njim o njegovom talentu i muzici uopšte.

Vukašin je numeru “We Both Reached For the Gun” prvi put izveo na svom ispitu iz tehnike glasa. Kako u mjuziklu tu numeru pevaju dva glasa (Renee Zellweger i Richard Gere u ekranizaciji iz 2004. godine), Vukašinu je bila potrebna još jedna osoba. Međutim… U trenutku mu je palo na pamet da ne mora sve ostati u nekim okvirima, već da bi mogao da proba da sam izvede oba dela. Pokušao je i… Uspeo.

Nakon izvedbe predstave, neko je pomenuo Gorici Popović, čiji je “Brod plovi za Beograd” idejni projekat koji traje već više od dve decenije, da mladi Jovanović ume i da peva. Ona je odmah to prihvatila s oduševljenjem i rekla mu da želi da ga čuje. Isprva stidljivo, počeo je da peva baš numeru koju je pripremao za ispit i rečeno mu je da je dobio angažman.

Tehnikama svog glasa igrao se i pozajmljujući glas princu Filipu pri sinhronizaciji filma “Grdana ‒ gospodarica zla”, a kako svaka dečja predstava mora sadržati songove, njegov glas se može čuti i u predstavi “Nemušti jezik” u režiji Milana Karadžića. Vukašin kaže da je pevati i igrati za decu prelepo iskustvo. Songovi su tu da im održe pažnju, a neviđeni je doživljaj kada znate da ste uspeli i da dete prati svaki vaš pokret, što vas primorava da date sve od sebe.

‒ Za mene je muzika nešto što je neophodno. Ona me smiruje, uzdiže, veseli, rastužuje, inspiriše i motiviše… Tako da je poprilično zastupljena. Rastao sam uz Balaševića, Olivera Dragojevića, Gibboni, Čolu itd. A sada sam čak zavoleo filmsku muziku i instrumentale. Ne bih mogao da zamislim duži period bez muzike. Volim ritmove. Od Mocarta, Vivaldija i ostalih giganta klasične muzike iz numera čuvene Bečke filharmonije, pa preko Franka Sinatre, grupa ABBA i Queen, Hansa Zimmera, pa i house muzike i EDM-a, roka sedamdesetih, osamdesetih, pa sve do repa i hiphopa, kao sto su 2Pac, N.W.A, Kendrick Lamar, Eminem, ASAP Rocky, Stormzy itd. Volim bitove, različite promene ritmova, perkusije, melodije i baseve. Čak i profesionalno muziku koristim i koristio sam u zadacima na fakultetu. S obzirom na njenu moć, mogu reći, ona je sastavan deo svih nas. Pogotovo kada budi uspomene i sećanja na trenutke, događaje, neke ljude.

Pitali smo Vukašina za koju pesmu bi mogao da kaže da ga opisuje i, nakon nekoliko trenutaka razmišljanja, odlučio se za kompoziciju, odnosno soundtrack iz filma “Man of Steel” ‒ Hans Zimmer “Flight”. ‒ Ona me asocira na planine, prirodu, adrenalin, trčanje, pobeđivanje strahova i borbu! Rekao bih da može da opiše moj duh, moju, da kažem, strast prema životu, glumi i, uopšte, ona me ispunjava.

Na Vukašinov muzički ukus dosta je imao uticaj i njegov otac, glumac Dubravko Jovanović. Svojim pričama o načinu na koji je on nekada sa svojim društvom slušao muziku i njihovim odlascima na koncerte i festivale nakon predstava i snimanja, privukao je njegovu pažnju i otkrio mu neke dobre stvari.

‒ U ovu noviju muziku sa domaće scene, to jest u sada aktuelne stvari i nisam baš mnogo upućen. Jesam, recimo, s grupom Van Gogh. Oni već toliko godina čuvaju svoj potpis i rokaju jako i šmekerski! Pratim mlad, ali kvalitetan sastav Buč Kesidi. Takođe, slušam Kendija i Who See. Uglavnom slušam matorije stvari, na primer, Haustor, Rundeka, Riblju čorbu, Olivera Mandića i onda Buldožer, Azru, Prljavo Kazalište itd.