Šta umetnici slušaju: Valentina Broštean

Ovog puta srpska umetnica Valentina Broštean je ta koja za Balkanrock otvara stranice svoje glazbene knjige života, te ju upoznajemo kroz ovaj kraći poučno-komičan intervju.

„Valentina Broštean je rođena 1983. godine u Novom Sadu. Diplomirala je na osnovnim studijama Akademije umetnosti Univerziteta u Novom Sadu 2006. godine, a odmah zatim nastavila školovanje na master studijama iste akademije. Njena uža stručna oblast je ilustracija, na kojoj je do kraja 2011. godine bila zaposlena kao asistent/stručno lice (na katedri za grafičke komunikacije). Krajem 2011. godine seli se u Torino u Italiji, gde i danas živi i stvara. Ona je samostalni vizuelni umetnik. Posvećena je različitim projektima iz oblasti vizuelne umetnosti koji podrazumevaju rad u oblasti savremene ilustracije i dizajna, kao i slikarstvu i crtežu, prepoznatima na internacionalnom nivou. Izlagala je na velikom broju izložbi, sa samostalnim izložbama u Rimu, Torinu, Zagrebu, Majamiju i Filadelfiji i velikim brojem grupnih izložbi u celom svetu. Dobitnica je više nagrada iz oblasti vizuelne umetnosti, među kojima je i ‘Zlatna plaketa’ na međunarodnom bijenalu ilustracije ‘Zlatno pero Beograda’ 2009 godine. Odlučna ekspresija, jak emotivni naboj, groteskne i prenaglašene forme jarkih kolorita su ono što karakteriše rad Valentine Broštean. Njen beskompromisni stil, često na granici bizarnog i groteske, neretko je opisivan kao susret ekspresivnog surealizma i pop arta, savršeno opisujući njeno lično stanje uma i neukrotivi temperament.“

Koji su albumi najviše utjecali na tebe?

U mojim formativnim godinama, kraj osnovne škole, bila sam u tripu kombinacije grandža i panka i želela sam da to svi čuju i znaju! Definitivno me ta energija gitarskog zvuka obeležila i dala mi nekakav pečat za ceo život, iako su se ukusi godinama menjali i profilisali, postajala sam eklektičnija i rafinisanija. Tada su to bili „Bleach“ i „In Utero“ (Nirvana), „Mellon Collie and the infinitive sadness“ (Smashing Pumkines) „Idle Gossip“ (Toy Dolls) (hehe koja kombinacija). Bilo je tu i Kud idijota, Goblina, Ritma nereda s domace scene itd. Ne sećam se više imena albuma, ali ono što ostaje jeste tračak ludila i energije, pobuna i borba kao princip življenja, koliko god je to moguće u sistemu koji nas jede i ne da nam predaha. Kasnije sam prešla na elektroniku. Slušala sam dosta The Knife, Fever Ray, Trentmoller plus, naravno klasike, kao što su N. Cave, L. Cohen, D. Bowie, Pj Harvey, Grace Jones… Poslednjih godina mnogo volim raznorazne oblike džeza. Nažalost, ne padaju mi sad baš konkretni albumi na pamet… Npr. od „Kolnconcert“ (Keith Jarrett).

Da li si ikada svirala neki instrument ili možda bila članica nekog benda?

Kao klinka, dok sam se ložila na grandž, pokušavala sam svirati gitaru hahah… Doduše, počela sam sa akustičnom, išla na časove kod komšinice rokerke koja je imala ogromnog psa koji je mnogo smrdeo i lajao… Nije išlo! Nažalost, nemam taj talenat, a tek slušati me kako pevam ‒ tuga hah! Tako da sam posle godinu dana odlučila bataliti. Muzika je oduvek bila vrlo bitan, sastavni deo mog života, ali jednostavno treba znati za šta si napravljen, a za šta nisi… Tako da, od svih mojih davnašnjih snova o liderki grandž, benda nije se realizovalo ništa ‒ srećom.

Koliko pratiš suvremenu glazbenu scenu na našim područjima?

Pratim je koliko mogu na daljinu, s obzirom na to da živim u Italiji. Ali mogu reći da sam prilično zainteresovana i uključena u priču ‒ mnogo volim određene bendove! U poslednje vreme slušam jako puno Autopark, Darkwood Dub, Detour, Obojeni Program, Stray Dogg, Bitipatibi, Nipplepeople, Bojanu Vunturišević… Trenutno slušam jako puno Elemental i Bitipatibi.

Koliko je glazba prisutna u tvojem poslu?

Prisutna je uvek, kao neka vrsta energetskog i duhovnog hranitelja. Slušam muziku uvek dok radim, a radim puno svakodnevno. Muzika upotpunjuje i oblikuje sliku. Ne bih mogla zamisliti da stvaram, a da ne slušam muziku. Iako ima nekih momenata kad moram imati i totalnu tišinu, ali vrlo su kratkotrajni.

Ideš li na koncerte, festivale? Kakvo ti iskustvo oni pružaju, kakve uspomene stvaraju?

Idem kad god mogu, biram i selektujem, za velika imena je jako bitno kupiti kartu unapred. Eto, bila sam pre dve nedelje na koncertu grupe „Florence and the machine“, ovde u Torinu, gde živim. Čista magija, mlađahna, a stara duša, veštica koja je preokenula mase i dala se publici neviđeno… Jedan od najdražih mi je koncert Leonarda Koena. On ima zaista posebno mesto i značaj za mene, a žao mi je što nisam videla uživo Bouvija, nisam očekivala nikako onaj kraj. Idem svake godine na festivale, jazzrefound mi je omiljeni u Torinu. Odemo muž i ja obavezno da se izđuskamo i napojimo finog vajba. Od aktuelnijeg, bila sam na Jazz refound ediciji u Cella Monte (Monferato) ‒ najdivniji mali festival ikad! Svima bih preporučila. Možda jedno od mojih najlepših festivalskih iskustava, spoj istorije i savremenosti, prirode i burtalne muzike, a sve nekako skriveno, diskretno, za one koji znaju. Exit sam takođe overila ove godine. Muka mi je bilo od svega. Osim grupe The Cure, sve ostalo mi je ličilo na jednu najobičniju komercijalnu kobasicijadu. Nažalost, jer sam godinama bila fan Exita. Bukvalno odrasla uz taj festival koji se godinama menja na gore. Politika i novac kvare uvek iskrenu kreativnu viziju. Sledećeg ponedeljka idem na koncert Toma Jorka ‒ neviđeno sam uzbuđena.

Koja te glazba najviše pokreće na ples? Kakvom si žanru najsklonija? I koliko je ona prisutna u tvom životu? Što predstavlja?

Hmmm… Najviše volim da đuskam uz dubstep, čini mi se. Ono, baš da se izdivljam. Ma sve zavisi od prilike, elektronika sigurno, a može biti i neki disko, pank, haus, zavisi i od ljudi i od atmosfere. Ja sam mnogo eklektična i fleksibilna ‒ bitno je samo da muzika ima kvalitet i da je energija prisutna! Muzika je uvek prisutna… Jer se moj život u najvećoj meri svodi na moj rad, moje stvaralaštvo, a dok stvaram ‒ slušam. Nebitno jesam ispred kompa ili slikam/crtam… To su dve sfere umetnosti koje se prepliću i jedna drugu dopunjuju.

Koju glazbu voliš slušati dok stvaraš?

Zavisi od momenta i perioda.Trenutno sam u fazi domaće alternative, ali sve gorenavedeno, u zavisnosti od trenutka i raspoloženja.

Da li ti je određena pjesma direktno poslužila kao inspiracija za stvaranje?

Mislim da nije bilo jedne konkretne pesme, ne mogu se sad setiti. Ali jednom sam radila temski sliku po narudžbi za pesmu „Wish you were here“, onu grupe Florence and the Machine, iz Burtonovog filma „Dom gospođice Peregrin za čudnu decu“. Napravila sam, takođe, neke tribjut postere za Princa i Bouvija kad su preminuli.

Postoji li kakav stih koji je posebno ostavio traga na tebe/tvoje stvaralaštvo?

Volim mnogo stihove Leonard Cohena, uvek se setim reči iz pesme „Anthem“: „There is a crack in everything, that’s how the light gets in…“ Eto, on mi je prvi pao na pamet… Takođe, jedna od onih koje su me obeležile jeste pesma „Wish you were here“ (Pink Floyd): „We’re just two lost souls Swimming in a fishbowl, Year after year, Running over the same old ground. What have we found? The same old fears. Wish you were here…“

Ima ih mnogo. Na kraju krajeva, ja sam u duši poeta, pa mi stihovi uvek mnogo znače…

Valentina je nedavno imala izložbu pod nazivom „Onutarnji okean“ u kulturnom centru LAB u Novom Sadu u Srbiji, o kojem navodi:

„Svako delo je misao, zabeleška, priča, poruka, vrisak, vizuelna eksklamacija – forma koja nas navodi da oslušnemo i valutiramo neke proživljene istine, kolaž koji formira lik savremenog čoveka, njegovu osamu, njegovu izgubljenost, njegovu bespomoćnost u velikom i nepredvidivom okeanu postojanja, u kome je svako od nas podjednako bitan na intimnom planu i moguće nebitan i potrošan na onom globalnom!“