Uroš Novović je mladi srpski glumac koji je ostvario značajan uspeh igrajući u predstavama („Muškarčine”, „Sumnjivo lice”, „Bajpas Srbija”, „Gamma Cas” itd.) i u filmovima („Pored mene” i „Reži”). S njim smo pričali o tome šta voli da sluša, kakav je odnos muzike i pozorišta, da li scenom bolje vladaju glumci ili muzičari i još mnogo čemu.

Balkanrock: Hajde da krenemo od onog osnovnog. Šta voliš da slušaš svakodnevno?

Uroš: Zavisi od raspoloženja. Ujutru mi prija čil džez, a tokom dana najviše slušam RnB devedesetih. Od savremenog domaćeg zvuka volim da slušam Senidu, to jest njen album koji vuče na taj RnB zvuk, a ne toliko singlove.

BR: Možeš li da izdvojiš album koji ti posebno znači ili pesmu koja obeležava neki period tvog života?

Uroš: Muzika koju slušam dosta zavisi od perioda, ali ono što je stvarno vanvremenski jeste grupa Queen, a posebno pesma „The Show Must Go On”. Jean-Michel Jarre i svemoćni „Oxygen”, a onda i neverovatni Laibach, kao sjajan spoj performansa i muzike.

BR: Da li pratiš domaću muzičku scenu? Koga bi izdvojio?

Uroš: Recimo, Bojanu Vunturišević, jer ima neki svoj stil i prikazuje nešto što nije toliko zastupljeno na domaćoj sceni. Zanimljiva je i sve više ljudi je prati i voli ono što stvara. Čini mi se da na našoj sceni trenutno vlada pravi treš. Ne mislim konkretno da je problem u tom autotjunu, jer i ovo vreme, kao i svako uostalom, sa sobom nosi neki svoj zvuk. Problem je više u tome što se ono plasirano ne razume. Nekada su u pesmama postojale i reči osim onoga što te vuče da samo đuskaš. S druge strane, na svetskoj muzičkoj sceni se sada pojavljuju baš dobre stvari, ljudi dosta eksperimentišu. Sviđaju mi se pesme koje nose neki simfonijski zvuk.

BR: Posećuješ li koncerte, muzičke festivale i slično?

Uroš: U tinejdžerskom periodu sam se baš ložio na rok, pa sam bio i na koncertu tada omiljene grupe ‒ IronMaiden. Slušao sam uživo i Deep Purple, Whitesnake… Ne posećujem mnogo muzičke festivale, jer mi je dosta pozorišnih (smeh). Volim koncerte, klasičnu muziku i način na koji muzika korespondira s pozorištem. To mi je veoma važno u životu.

BR: Koliko je muzika, zapravo, važna za pozorište?

Uroš: Muzika je ključna. Svaka pozorišna predstava mora da ima svoj tempo i ritam, a to je osnova muzike. Dakle, jedno bez drugog ne mogu. Kada predstava nema muziku, imam osećaj kao da sam gluv. Muzika pomaže poboljšanju atmosfere, odnosa, trenutaka tokom predstave. Kada sam upisao fakultet, imali smo predmet Muzika i scena i stvarno je bilo zanimljivo uočiti da je muzika u ovome čime se mi bavimo važna. Ta vrsta scenskog obraćanja može mnogo toga da objasni.

BR: Koliko je važno da glumac bude muzikalan? Da li ti ispunjavaš taj zahtev?

Uroš: Mislim da je bitno da se bavi muzikom na neki način, makar i samo pevanjem. Ja bih, recimo, neizmerno voleo da naučim da sviram klavir. To mi je omiljeni instrument i mislim da može mnogo toga da pokaže. U predstavi „Ljubavna priča”, koju pripremamo, pomalo sviram bas-gitaru, a nekad i bubanj, kad mi dozvole (smeh). Ali to su retki trenuci, ipak najviše pevamo.

BR: Radio si mjuzikle?

Uroš: Sve predstave koje radim imaju dosta songova, pa pomalo imaš osećaj kao da radiš mjuzikl. Muzika mi uvek daje neverovatnu energiju tokom predstave.

BR: Kakvo ti je bilo iskustvo snimanje mjuzikla „Pored mene”? Koliko se rad na takvom projektu razlikuje od snimanja onih kod kojih muzika nije ključna?

Uroš: Snimanje mjuzikla „Pored mene” je bilo veoma zabavno iskustvo i teklo je prilično lako, jer smo ekipa koja se dugo poznaje. Razlika je, naravno, u tome što postoji đuskanje, koreografija, pokreti koji prate pesme. To je super jer ti daje mogućnost da se razigraš i opustiš.

BR: Glumio si u nekim muzičkim spotovima, npr. za pesmu grupe S.A.R.S. ili nekadašnje Svi na pod. Kako izgleda sarađivati s muzičarima?

Uroš: Zapravo, to i nije uvek direktna saradnja s njima. Najviše sam sarađivao s Bojanom Vunturišević, još dok je bila aktuelna grupa Svi na pod, recimo za pesmu „Barakuda” i „Uzalud”, koju su radili s grupom Lollobrigida. Snimanje spota je kao snimanje filma, samo u kratkoj formi. Sve je jasno i konkretno, bez mnogo mudrovanja. Super je iskustvo.

BR: Ipak, snimanje spota može da bude i naporno. Satima slušanje jedne iste pesme…

Uroš: Imao sam sreću da učestvujem u snimanju spotova za grupe koje prave dobru muziku. Ono što je zanimljivo jeste da si ti tom prilikom kao neki tester (smeh). Ako muzika deluje na tebe, onda je veća verovatnoća da će se dopasti i publici. To je slično kao kad prepoznaš neku pesmu, pa je neprestano slušaš danima jer ti se mnogo dopada. Prihvatiš tu pesmu za koju snimaš spot kao takvu i onda bude lakše.

BR: Šta misliš ko bi se od glumaca dobro snašao u svetu muzike?

Uroš: Rastko Vujisić. Mada se on profesionalno bavi muzikom. Marko Panajotović je fenomenalan pevač. Mislim da bi on mogao da otpeva sve i svašta i da bude muzička zvezda, kada bi to želeo. Kolega Slaven Došlo već radi u Pozorištu na Terazijama i to je, recimo, put koji odaberu glumci koji žele usko da povežu muziku sa svojom profesijom. Eldar Zubčević, multitaletnovani muzičar, mnoge kolege s kojima sarađujem imaju muzički talenat.

BR: Pričali smo o tome da je muzika važna za pozorište. Koliko je gluma važna muzičarima? Pogotovo danas, kada se većina pesama plasira uz spot, te mora biti glumački ispraćena…

Uroš: To je jako zanimljivo. Muzičari koji prave kvalitetniju muziku, primetio sam da imaju osećaj za glumu i scenu uopšte. Oni koji vole to što stvaraju, poprilično se dobro osećaju, prirodni su i prenose lako ono što govori njihova muzika. Dobar spot i dobra gluma su, zapravo, dve različite stvari. Što se glume tiče, pesma mora da legne onom ko je peva, odnosno onom ko igra, jer je tako lakše i bolje predstavi u spotu. A dobar spot zavisi i od reditelja, budžeta i drugih stavki koje mogu da naprave veliku razliku.

BR: Koje glumačke osobine muzičar mora da poseduje da bi bio zvezda?

Uroš: Harizmu. Ona je, naravno, osnovna stvar za svakog ko je na sceni. Zapravo, kada neko ne insistira na svom izrazu, već to radi intuitivno i prirodno, onda ima pravu snagu.

BR: Može li se, na kraju, odrediti ko bolje vlada scenom – glumci ili muzičari?

Uroš: Svako na svoj način. Danas je to, čini mi se, teže za muzičare. Glumci imaju scenu, ali više kao neki svoj kutak. Takođe, pojavljuju se i na filmu. Muzičari su, ipak, osuđeni na scenu i tu, kako-tako, moraju da se izraze, jer im to prodaje ono što stvaraju.