Šta umetnici slušaju: Rastko Vujisić

Foto: Marina Umihanić

Rastko Vujisić je mladi glumac iz Beograda. Poznat je po ulozi u predstavi ”Muškarčine” Reflektor teatra, ali i u filmu ”Pored mene”. Igrao je u brojnim pozorištima (Puž, JDP, Boško Buha, BITEF…), ali u njegovom životu važnu ulogu igra i muzika, o kojoj smo s njim pričali.

BR: Zdravo, Rastko. Hvala što si pristao na intervju za Balkanrock. Za početak, kako si počeo da se baviš muzikom?

Rastko: Prvi kontakt s muzikom je bilo pevanje, jer sam sa četiri godine krenuo u pozorište ”Puž”, gde postoji hor Branka Kockice i gomila dece koja u isto vreme i pevaju i glume. Posle toga je bilo pevanje u rok bendu tokom srednje škole, a završio sam i nižu muzičku školu za kontrabas. Rekreativno sviram nekoliko instrumenata: klavir, bubnjeve, a učim i akustičnu gitaru. Sada želim više da naučim o muzičkoj produkciji i da se bavim di-džejingom.

BR: Bio si deo mjuzikla ’’Pored mene’’, koji je deo obrazovnog programa za decu i omladinu. Šta misliš koliko muzika doprinosi boljem shvatanju nekih ozbiljnih tema, pogotovo kod mladih?

Rastko: Sve što je suvoparno često može i odrasle da odvrati od razmišljanja o bitnim temama, a kamoli decu. S decom uvek treba da bude šareno, interaktivno i veselo. Imaće više zadovoljstva i da čuju i da vide ako ih ponese vibracija priče koja je dobro muzički ukomponovana.

BR: A kakav je bio tvoj odnos prema muzici dok si bio klinac? Koje je bilo tvoje prvo žanrovsko usmerenje?

Rastko: Imao sam dobar uzor uz koji sam odrastao, a to je moj otac. Slušao je stvarno dobar rokenrol i to sam mogao da čujem od njega: Guns ’n’ Roses, Billy Idol, AC/DC… Često sam slušao ploče i to je neka moja početna faza druženja s muzikom.

BR: Kada si upisao muzičku školu i zašto nisi nastavljao dalje školovanje u toj oblasti?

Rastko: Upisao sam je uporedo sa srednjom školom. Završio sam nižu muzičku, a onda je počela moja priprema za akademiju. Studirao sam u Bijeljini prve dve godine i nije bilo načina da fizički postignem da završavam te dve stvari tada. Mada, uvek bih se tome rado vratio.

BR: S obzirom na to da je gluma tvoje primarno zanimanje, šta je to što je presudilo da tako odlučiš između nje i muzike?

Rastko: U mom životu je uvek bilo pomalo i od glume i od muzike, a često i zajedno. Nisam se odrekao niti opredelio, samo sam shvatio da muzički mogu da se izrazim i na neki drugi način, tj. kroz glumu.

BR: Kako bi uporedio muzičke nastupe s glumačkim? Scena je tu, ti si na njoj, ali da li su osećanja drugačija?

Rastko: Treme će uvek biti na bini, ali je osećaj drugačiji. Kada si u bendu, a naročito ako si pevač, možeš više svoje slobode da uneseš u to što radiš. A gluma je, nekako, uvek režirana i striktna, ali isto nosi divne emocije.

BR: Da li sada nastupaš s bendom?

Rastko: Trenutno ne, nažalost. Ali radim na tome da naštelujem svoje ruke za trens di-džejing. Učim kako se koriste miksete, plejeri…

BR: Da li si samouk ili ti neko pomaže prilikom učenja?

Rastko: Malo jedno malo drugo. Neko mi pokaže, a onda ja sam vežbam, pokušavajući da dodam neki svoj fazon. Mnogo mi je lakše kada je interaktivno i kada me neko vodi kroz to. Mnogo mi pomaže drugar Goran Grubić, koji me sad upućuje u di-džejing, produkciju i sve što ima veze s tim.

BR: Šta privatno voliš da slušaš i koji izvođači su imali uticaj na izgradnju tvoje ličnosti i daljeg muzičkog ukusa?

Rastko: U suštini, jako volim da slušam specifične ženske vokale: Elsiane, Coco Rosie, Daughter, Highasakite… Kao klinac sam voleo System of a down, Slipknot, Korn, Alice in Chains, Pearl Jam itd. Ta romansa je trajala celu jednu srednju školu i evo dan-danas se povremeno viđamo. Posle je došla i ostala neizmerna ljubav prema trens muzici: Artifact 303, Vibrasphere, Green nuns of the revolution, Atmos, Man with no name, Dreaming Cooper, John OO Fleming, Ofori, AKD…

BR: Možeš li da izdvojiš jedan album koji ti najviše znači?

Rastko: Album koji bih izdvojio i kome se dan-danas vraćam bez razmišljanja, definitivno je “Lungs” od Florence and the machine, jer je za sve prilike i stanja, a ona je žena magija.

BR: Da li pratiš domaću muzičku scenu i koga rado slušaš?

Rastko: Domaću muzičku scenu, ukoliko nije u pitanju RETRO trojac najbolji na svetu (Filip Nikolaević, Marko Panić, Velimir Mićović) ili Vertex ili Imba, slabo pratim. Prestao sam, nažalost, da idem na svirke, a i blago sam neobavešten o tome šta je sada u trendu.

BR: Na koji način su u tvom životu povezani muzika i gluma? Da li imaš neke posebne rituale, poput puštanja određene pesme pred izlazak na scenu ili slično?

Rastko: Igrao sam u nekoliko mjuzikala i u nekoliko dečjih predstava koje su od mene iziskivale pevačko umeće… Po mom skromnom mišljenju, bolje da su našli drugog glumca (smeh).

Pred predstavu volim da stavim slušalice i izolujem se od svake buke. Pustim ili Carbon based lifeforms ili Shpongle, kako bih se koncentrisao, ili neki težak industrial, ako sam bez energije.