fbpx

-

Naslovna Autorski članci Šta umetnici slušaju Šta umetnici slušaju: Pavle Prokić

Šta umetnici slušaju: Pavle Prokić

foto: Natalija Nikolić

Nakon nekoliko kratkometražnih, mladi reditelj Pavle Prokić postavio je sebi izazov u vidu dugometražnog filma „How rare and beautiful”. Premijera je usledila 20. novembra tekuće godine, a nepun mesec kasnije, razgovarali smo s njim o muzici koju je koristio, kao i o njegovim privatnim muzičkim sklonostima.

Muzika igra svojstvenu ulogu u tvom novom filmu. Prema kojim kriterijumima biraš numere?

Muzika igra ogromnu ulogu u svim mojim dosadašnjim kratkim filmovima, pa tako i u ovom. Motiviše me i bitan je deo stvaralačkog procesa. I tokom samog snimanja puštamo određenu muziku, što glumcima odgovara, jer im nagoveštava atmosferu ka kojoj težim i pomaže im da efektnije uđu u ulogu. Volim da kažem da je muzika podjednako važan lik ovog filma, kao i svi ostali. Numere biram na osnovu instinkta, ukoliko osetim da bi se određena pesma ili numera uklopila u priču ili montažu, uspela da probudi emociju kod gledaoca, onda znam da je to savršen izbor. Međutim, taj proces potrage za odgovarajućom kompozicijom je dug.

Napravio si čudan ali skladan spoj Vujketove naracije i muzike. Nešto što podseća na filmove za kojima smo nostalgični, a uklopilo se u moderni koncept. Kako si postigao to?

Iskreno, nakon snimanja naracije u studiju s Draganom Vujićem Vujketom bio sam pod utiskom nekoliko dana nakon. Uspeo je da prilično jednostavan tekst podigne na deset puta viši nivo i probudi emocije apsolutno svakome ko to odsluša. A to je uradio s ogromnom lakoćom! Vujke je onaj glas iz crtaća kojih se svi mi vrlo dobro sećamo. Pogotovo deca devedesetih. Odrastali smo uz njegove tonove i, samim tim, znao sam da ne postoji bolji izbor za Mistično Lice od njega. A sve se to uklopilo u concept mnogo lakše od očekivanog. Prvenstveno njegov glas, koji budi nostalgiju i njegova savršena intonacija ukomponovana sa lepom kompozicijom.

U jednoj sekvenci filma glumica Sara Pejčić izvodi određenu numeru. Kako je došlo do saradnje s njom i odluke da ona bude ta koja će pevati?

Sa Sarom sam sarađivao i ranije na jednom od mojih prošlih kratkih filmova i tu sam prvi put imao priliku da vidim koliki je njen talenat zapravo. Neposredno pred početak snimanja, odgledao sam predstavu „Kada je Niče plakao”, u kojoj Sara igra, i jednostavno sam znao da je ona pravi izbor za ulogu. Bio nam je potreban šarm starog Holivuda, glamur, elegancija, a to je sve ono šta ona ima u sebi. Taj apstraktni segment filma je posvećen snovima, sve ono čemu se nadamo i o čemu maštamo, a trenutno je daleko od nas. Sara je uspela da odradi odličan prelaz iz obične devojke s gitarom u holivudsku modern divu.

Kad uzmeš svu muziku koju si koristio, gde bi je žanrovski sve smestio?

U ovom filmu sam iskoristio mnogo nespojivih muzičkih žanrova, tako da je teško kategorisati. Ali rekao bih da je to spoj alternativne muzike, odnosno popa, filmičnih kompozicija, uz par klasičnih izleta.

Šta za tebe predstavlja tango i da li imaš sklonosti ka klasičnoj muzici?

Privatno ne slušam klasičnu muziku, ali mi je koristila kao inspiracija i pokretač u mnogim ranijim radovima, tako da sam često u dodiru s njom. Za mene tango predstavlja igru strasti i zavodljivosti, a istovremeno je ples improvizacije, što je veliki izazov za snimanje. Tango je poseban delić ovog filma, jer upravo govori o ljudima koji nisu izgubili strast za onim u šta veruju, niti će ikada izgubiti, i koji se nečim lepim, kao što je igra, bore protiv svih stvari koje realnost donosi. Drago mi je da sam baš za ovaj film imao najbolje igrače u igri ‒ Dragana i Jelenu Mikić, koji su tango prvaci Srbije.

Šta privatno slušaš?

Ovo je jedno od onih pitanja na koja nikada nisam imao odgovor. Slušam dosta toga, ali ovog puta bih možda izdvojio neke naše domaće i regionalne mlade umetnike. Naša Bojana Vunturišević i album „Daljine”, koji je sama pisala. Serija „Jutro će promeniti sve”, koja mi je otvorila oči i skrenula pažnju na ogroman broj alternativnih pevača i bendova, kao što su Nipplepeople, Pionir 10, Sana Garić, Obojeni program, Fantom… Kompozitorka Janja Lončar je fenomenalna. Te saundtrekove slušam i danas i imao sam prilike da čujem neke njene nove kompozicije u domaćem filmu „Asimetrija”, koji će tek biti u bioskopima. Isto tako, volim dosta mladih muzičkih umetnika koji se tek probijaju, od Ivane Zečević, koja je glumila u filmu i koja je takođe pretalentovana i glumica i pevačica, pa do Buč Kesidija.

Koji je poslednji koncert koji si posetio?

Poslednji koncert na kom sam bio je The Cure i Lost Frequencies na Exitu. Očekivano, uživao sam.

Kada si poslednji put kupio album/ploču i, ako jesi, koji/u?

Poslednja fizička kopija albuma koji sam kupio je „An Awesome Wave” od mog omiljenog alternativnog benda Alt-J. To se dogodilo prošlog leta u Americi, bila nam je potrebna muzika za duže putovanje kolima i taj album je, naravno, bio savršen izbor.