-

Naslovna Autorski članci Šta umetnici slušaju Šta umetnici slušaju: Oto Oltvanji

Šta umetnici slušaju: Oto Oltvanji

Aleksandar Nikolić

Funkcija: Novinar/Recezent

Sebe vidi kao: Gurgusovačkog polupismenog polučoveka polupoljoprivrednika sa doživotnom zabranom prilaska tastaturi koju ne poštuje.

Moto: Kultivator

Svako ko ne može da se odluči da li više voli da čita krimi, horor ili triler romane u jednom trenutku je morao da naleti na Ota Oltvanjija. Ovaj pisac, poreklom iz Subotice, pažnju na sebe skrenuo je već svojim prvim romanom “Crne cipele” (2005) da bi svoj stil usavršio u kasnijim delima “Kičma noći” (2010) i “Iver” (2015). U specifičnoj atmosferi koju ovaj autor ispreda osetno je konstantno prisustvo specifične muzike koja, na ovaj ili onaj način, levitira između redova. Kao osvedočeni zaljubljenik u muziku, redovno preko svog bloga upućuje čitaoce u svoj muzički ukus, a sada se ukazala prilika da to učini i sa čitaocima Balkanrocka.

Koji su albumi najviše uticali na Vas?

Savršen album neuporedivo je složeniji podvig od savršene pesme. Ne radi se samo o tome da mora da bude pogođen koncept ili da na albumu nema slabe pesme (tzv. fillera) nego i on sve vreme mora glatko da teče, da priča više priča koje su zapravo jedna, da slušanje pesama preko reda gubi smisao, da je kao celina jači od bilo kog singla (savršeni albumi često i nemaju singlove, ne one prave). Ovo su neki od mojih savršenih albuma. Mogu uvek da ih slušam, nisu mi dosadili ni posle 20-30 godina otkako sam ih otkrio i, naravno, puštam ih isključivo od početka do kraja.

The Stooges – Fun House (1970)
The Rolling Stones – Exile on the Main Street (1972)
Led Zeppelin – Physical Graffiti (1975)
Television – Marquee Moon (1978)
Tom Waits – Blue Valentine (1978)
The Clash – Sandinista! (1980)
Big Black – Atomizer (1986)
Thin White Rope – In the Spanish Cave (1988)
Public Enemy – It Takes a Nation of Millions To Hold Us Back (1988)
Nomeansno – Wrong (1989)
Sonic Youth – Goo (1990)
Nick Cave and the Bad Seeds – Henry’s Dream (1992)
Afghan Whigs – Gentlemen (1993)
Queens of the Stone Age – Songs for the Deaf (2002)
PJ Harvey – Let England Shake (2011)

Koliko pratite savremenu muzičku scenu kod nas i u regionu?

Pratim koliko mogu a da se ne zadišem. U poslednje vreme mi sve teže pada – manjak energije, višak probirljivosti – ali ne dam se. Izbor je bogat, kvalitet visok, prosto mi je žao što domaća muzika, ako izuzmemo najšire shvaćen hip-hop, nema veću publiku. Poslednje tri domaće ploče koje su me oborile s nogu bile su VVhileMore” (2014), Straight Mickey and the Boys “S/T” (2015) i Nikola VranjkovićVeronautika” (2017). Sviđa mi se skopski bend Bernays Propaganda. Poslednji koncert mi je bio Consecration u Božidarcu. Bilo je odlično.

Koliko je muzika prisutna u Vašem poslu?

Muzika je od samih početka vršila velik uticaj na moje pisanje (kao i na sve ostalo). Neke moje priče iz rane i srednje faze u naslovu su direktno bile inspirisane pesmama: “Umirući leptir” (Can), “Klaustrofobična žaoka” (The Prodigy), “Stotinu sukanja krvari” (The Birthday Party). Takođe, nekih romana se danas najviše sećam po onome šta sam aktivno slušao dok sam na njima radio (“Kičma noći” je, između ostalog, nastala uz treći album Portishead i “Xtrmntr” od Primal Scream). U poslednje vreme se trudim da muzičke reference u tekstu budu manje direktne, a da likovi slušaju više ono što bi sami slušali, a ne ono što im ja nametnem. Ništa me ne iznervira toliko kao kad pisac želi da ispadne kul sa muzičkim izborom, a ovaj se ne uklapa u karakter njegovog junaka. Takođe, neke od najintimnijih favorita volim da zadržim za sebe.

Koliko je muzika prisutna u vašem svakodnevnom životu?

Otkako pre godinu dana imamo još jednog člana u našem malom domaćinstvu, muzika nam je svima postala još važnija, ključni segment bukvalno svakog dela dana. Muzikom smo se uspešno borili protiv grčeva, nesanice, izbijanja zubića, glasnih komšija, dosade. Mašimo se za sve, Jutjub, VH1 (poznajem savremeni mejnstrim više nego što bih voleo), NME radio (najširi izbor i najmanje ponavljanja), Stingrejeve kablovske žanrovske radijske kanale (koktel laundž, kul džez, rok himne, smirena klasika). A kad se tata nađe sam u kolima – dok prevozi rodbinu, rešava papirologiju ili obavlja nabavku – grabi priliku za malo buke (u poslednje vreme ukrug ide Idles “Joy As an Act of Resistance”). Unapred se radujem što ću uz ćerku ponovo otkrivati muziku, a pomalo se toga i plašim.

Idete li na koncerte? Koji je bio poslednji koji pamtite?

Beba je iz majčinog stomaka slušala Nika Kejva u Areni (na momente sam se brinuo da joj je preglasno), Marka Lanegana u Amerikani i Algiers (u poodmakloj fazi trudnoće) u Klubu DOB-a. Ostaje tek da se vidi je li to ostavilo nekakvog trajnijeg traga na njoj. Otkako se rodila, međutim, malo nam je teže da idemo na koncerte sa malim detetom, ali je zato ona uspela da prisustvuje koncertu Filharmonije organizovanom specijalno za bebe. Po njenim reakcijama bio je to uspeh iznad svih očekivanja.

 

Najnovije vesti

Izdvajamo

Još zanimljivih tekstova
Odabrano samo za tebe