Šta umetnici slušaju: Milan Čučilović

Poznati srpski glumac Milan Čučilović pamti kako je to otići na koncert benda EKV u Domu omladine Beograda 1989. godine, ali je i u toku sa novijim muzičkim dešavanjima i radovima, kao što je album „Posledice puberteta” beogradskog sastava Kika.

Diplomirao je glumu na Akademiji dramskih umetnosti u Novom Sadu u klasi profesora Radeta Markovića 1995. godine; od 1996. stalni je član Beogradskog dramskog pozorišta, u kom je našao svoj svet, svoj glumački dom, ali i svoju ljubav ‒ glumicu Milenu Pavlović; nastupao je u Narodnom pozorištu u Beogradu, Narodnom pozorištu u Zrenjaninu, Srpskom narodnom pozorištu u Novom sadu, pozorištu Puž, Bitef teatru, Kult teatru i Dadovu; igrao u više televizijskih i filmskih ostvarenja; bavio se i bavi se sinhronizacijom. Ranije ove godine, pored Dragiše Milojkovića i Vladana Milića, dobio je nagradu za najbolje ostvarenje članova ansambla kuće i gostujućih umetnika i autora u predstavama Beogradskog dramskog pozorišta u 2018. godini za ulogu oca u predstavi „Moj deda je aut”. U njegovom i poslovnom i privatnom životu muzika je veoma prisutna i zbog toga smo želeli da saznamo ponešto o muzičkim izborima ovog umetnika.

Koliko je muzika prisutna u vašoj svakodnevici?

Veoma je prisutna, što kroz posao što u trenucima odmora. Muzika u pozorištu i na filmu daje atmosferu i veoma pomaže, a mir u trenucima odmora je nezamisliv bez dobre muzike. Ona puni baterije.

Koliko pratite savremenu muzičku scenu kod nas i u regionu?

Pratim uglavnom rokenrol scenu. U celom regionu. Sa svojim sinom redovno slušam bendove Dubioza kolektiv i Sars. To su naši omiljeni bendovi iz regiona. Volim i Hladno pivo, Let 3, uglavnom tvrđi zvuk. Odličan je album prvenac benda Kika.

Koji je poslednji album skorašnjeg datuma koji je ostavio utisak na Vas i preporučili biste ga?

Pa eto, kao što rekoh, bend Kika sa albumom „Posledice puberteta” ‒ odličan, đuskiv, iskren, duboko ličan.

Poslednji koncert koji ste posetili?

Nemam previše vremena za koncerte. Predstave igramo uglavnom u udarnim terminima, kada su i koncerti. Poslednji je onaj grupe Partibrejkers ‒ „Ne damo Taš”. Fantastičan provod, kao i uvek sa Canetom i družinom. Nadam se da ću stići ovaj sledeći da posetim.

S kojim muzičarima ste sarađivali?

Poslednjih nekoliko godina sa bendovima Van Gogh, Kal bend, Kika, Sars.

Koja pesma Vas uvek motiviše da napredujete?

Često ujutru pustim „She’s a rainbow” benda The Rolling Stones. Naravno, to je faza. Inače, pustim i neki bluz. A AC/DC mogu da slušam u bilo koje doba dana. Naravno, gledao sam ih na Partizanovom stadionu. To je možda najbolji koncert koji sam posetio u životu. Mada, teško ga je porediti sa bendom EKV u Domu omladine Beograda 1989. Tada sam bio klinac i to je bila euforija.

Koliko je važno da jedan glumac bude upućen u pevačke veštine?

Pa dosta je važno. Zapravo, poželjno je. Znam velike glumce koji nemaju ama baš nimalo sluha.