Za nastavak nove rubrike u kojoj se upoznajemo sa muzičkim ukusom naših umetnika razgovarali smo sa Markom Vidojkovićem.
Poznati pisac, voditelj, novinar i gitarista nikada nije krio svoju ljubav prema muzici, kao i njen uticaj na njegovo stvaralaštvo. Surovo realan, oštrog uma i još više oštrog jezika, panker u duši i buntovnik sa razlogom Vidojković, bio je ljubazan da u svoj, prilično popunjen raspored, ubaci i ovaj kratak i jasan razgovor o muzici koju rado sluša.
Marko trenutno beleži uspehe na domaćoj i regionalnoj književnoj sceni sa najnovijom knjigom „E baš vam hvala„, vodi emisiju „Dobar loš zao“ i nervira (polu)svet na društvenim mrežama, a u slobodno vreme svira gitaru u hc bendu „Crveni vetar„.
STRANA A: MELODIČNI HARDKOR
Kada sam, 18. juna, 1991. popodne, odnosno poslednjeg dana prve školske godine u Pravno-birotehničkoj, na poluispravnom kamakraun stubu pustio pozajmljeni CD „Suffer“ od Bad Religiona, već pre kraja prve pesme bilo mi je jasno da sam otkrio „svoj“ muzički pravac. Još od sedmog razreda sam se deklarisao kao panker, ali mi ništa nije tako leglo kao taj album. Zapitao sam se ima li toga još – ne, u tom trenutku je to bilo gotovo sve. Bad Religion je imao još dva podjednako melodična albuma, „No control“ i „Against the Grain“, a NOFX dva, „S&M Airlines“ i „Ribbed“. Sve to sam imao na kasetama u roku od nedelju dana. Očigledno nisam bio jedini kog su ti albumi pogodili, pošto su u naredne dve godine, listom u Južnoj Kaliforniji, nastali i ostali melodični HC bendovi – Pennywise, Lagwagon, Propagandhi, No Use for a Name, Strung Out, Good Ridddance, Offspring i to bi bilo to. Bilo koji album bilo kog od tih bendova, a svi postoje i danas (osim NUFAN), spada u moje omiljene albume. I bendovi istog pravca koji nisu iz Kalifornije, poput Rise Against, Millencolin, A Wilhelm Scream ili Useless ID, moji su omiljeni bendovi. Dvanaest godina sam pevao u jednom takvom bendu, On the Run, a danas sviram gitaru u jednom takvom bendu – Crveni vetar.
STRANA B. DOMAĆI REP
U leto dve hiljade pete, kada sam postao urednik u „Plejboju“ i počeo velike količine para da trošim na opijate, uhvatio sam korak sa saundtrekom svakog pravog beogradskog prljavog postmiloševićevskog narkomana i dripca, a to je bend Prti Bee Gee. Kako sam počeo da ih slušam, tako je MosKri otišao na onaj svet, mislim da je. Sve što se naslanja na taj bend i taj pravac, čitava ta scena, dotiče me i danas, kada više ni izdaleka ne divljam toliko. To su, pre svih, Bvana iz lagune, Bad Copy zajedno, odnosno Nigrutin, Vikler i Timbe, zasebno, a za njima Šmek Dedi, Seven, Lućano Hejter i još nekolicina koji su uspeli da beogradski gengsta fanki sarma burek pajdo koka vutra p***a k***c stajl iznesu onako kako mi baš prija. Sa svim ovim zlatnim dečacima sam se upoznao i može se reći da sa nekolicinom imam prisan i zagrljajni odnos, onih koji se međusobno razumeju i prepoznaju, a nisu iz iste umetničke branše. Sve svoje medijske resurse (nekada su to bili magazini Playboy i Maxim, a sad su to TV emisije koje vodim), koristio sam i koristim da ih ugostim i da „promovišem njihov rad“. Teško je na ovom mestu ne pomenuti i Beogradski sindikat, a naročito Škaba, čijoj sam zbirci pesama bio recenzent. Sa devičanskim uzbuđenjem čekam album „43 ZLA 2“.
